Милосрдна српска принцеза, а руска кнегиња

Живела је у бурно време, доживела два балканска, Први светски рат, Фебруарску и Октобарску револуцију – Јелена Карађорђевић рођена је 1884. године на Цетињу као ћерка Петра Првог Карађорђевића, краља Србије, и принцезе Зорке, најстарије ћерке црногорског краља Николе. Школовала се у интернату манастира Смолни, а преко своје тетке Јелене Савојске, у Италији упознаје кнеза Ивана Константиновича, праунука руског цара Николаја Првог, за ког се удаје у Санкт Петербургу 3. септембра 1911. године.

Српска снаја удата за Великог кнеза из породице Романов, у царској Русији позната под именом Јелена Петровна Романов, истицала се друштвеном и хуманитарним радом. Од малих ногу упозната је са значајем доброчинства гледајући мајку Зорку, ангажовану око прикупљања помоћи за жртве рата Црне Горе са Турцима 1876. године, док је њен отац књаз Никола био у боју. Јелена касније следи мајчин пример и као милосрдна сестра у Петрограду бива веома ангажована око Српског комитета, који је помагао Србији у Првом балканском рату и Првом светском рату.

Тако за најсиромашнију децу Београда, јануара 1912. организује прославу Божића са великом јелком, а када Србија ступа у Балкански рат, кнегиња одмах путује на фронт и као добровољна болничарка ради при санитетском одреду превијајући рањенике. Остало је забележено да је ноћима остајала уз њих сатима, имајући обичај да клати ногама и удара петама у сандук да случајно не би заспала. Једном приликом, њено ударање приметио је жедни рањеник и затражио воде, а она се касније присећала колико је била сва поносна и задовољна што је и тако мало могла да помогне, па је хитро отрчала до центра мале болнице и болесника напојила.

Први светски рат је кнегињу Јелену Петровну Романов затекао на студијама медицине на универзитету у Санкт Петербургу. Опет се одмах придружује милосрдним сестрама Царске Прве армије, у којој се на служби нашао и њен муж, кнез Иван. Свесрдно помажу српским избеглицама, заробљеницима и породицама погинулих, да би у време Октобарске револуције 1917. били затварани и прогнани од бољшевика. Јелена успева да избегне судбину свог мужа и његове млађе браће, који су заједно са осталим члановима царске породице живе бацили у рудник у Алапајевску, а остаје упамћено и прибележено и да је током читавог периода од 1912. до 1918. године прикупљала помоћ за српски народ. Београду је поклонила болницу, лекове и гардеробу, а касније је та болница премештена са рендген-апаратом у Врање.

Српска принцеза и руска кнегиња је великом кнезу родила кћерку Јекатарину и сина Всеволода. У време револуције и ликвидације породице Романов, пробијајући се до српског посланства, успела је да спасе свој и живот своје деце, коју је одгајала продајом сопствене српске имовине. Али ни после свих мука, Јелена није прекидала везе са отаџбином. Широм домовине, била је покровитељ руских прихватилишта, школа, научних установа и друштвених организација, материјално их помажући својим новцем и то је чинила све док је имала могућности.

Након Револуције и краја Великог рата, уз дозволу Кремља и помоћ посланика (амбасадора) Краљевине Србије др Мирослава Спалајковића, пребачена је најпре у Шведску, па у Француску, где у Кану је 1945. преживљава прогон породице Карађорђевић и умире 1962. године, не видевши своју Србију.

О српској принцези, која је родила последњег Романова зна се веома мало, а заслужила је да се зна много више. Образована, храбра и пожртвована, али у сенци својих рођака из краљевске породице, та Српкиња је као Рускиња осветлала образ и Србији и царској Русији, пише историчарка Галина Шевцова у књизи „Црвени макови за кнегињу”.