Milosrdna srpska princeza, a ruska kneginja

Živela je u burno vreme, doživela dva balkanska, Prvi svetski rat, Februarsku i Oktobarsku revoluciju – Jelena Karađorđević rođena je 1884. godine na Cetinju kao ćerka Petra Prvog Karađorđevića, kralja Srbije, i princeze Zorke, najstarije ćerke crnogorskog kralja Nikole. Školovala se u internatu manastira Smolni, a preko svoje tetke Jelene Savojske, u Italiji upoznaje kneza Ivana Konstantinoviča, praunuka ruskog cara Nikolaja Prvog, za kog se udaje u Sankt Peterburgu 3. septembra 1911. godine.

Srpska snaja udata za Velikog kneza iz porodice Romanov, u carskoj Rusiji poznata pod imenom Jelena Petrovna Romanov, isticala se društvenom i humanitarnim radom. Od malih nogu upoznata je sa značajem dobročinstva gledajući majku Zorku, angažovanu oko prikupljanja pomoći za žrtve rata Crne Gore sa Turcima 1876. godine, dok je njen otac knjaz Nikola bio u boju. Jelena kasnije sledi majčin primer i kao milosrdna sestra u Petrogradu biva veoma angažovana oko Srpskog komiteta, koji je pomagao Srbiji u Prvom balkanskom ratu i Prvom svetskom ratu.

Tako za najsiromašniju decu Beograda, januara 1912. organizuje proslavu Božića sa velikom jelkom, a kada Srbija stupa u Balkanski rat, kneginja odmah putuje na front i kao dobrovoljna bolničarka radi pri sanitetskom odredu previjajući ranjenike. Ostalo je zabeleženo da je noćima ostajala uz njih satima, imajući običaj da klati nogama i udara petama u sanduk da slučajno ne bi zaspala. Jednom prilikom, njeno udaranje primetio je žedni ranjenik i zatražio vode, a ona se kasnije prisećala koliko je bila sva ponosna i zadovoljna što je i tako malo mogla da pomogne, pa je hitro otrčala do centra male bolnice i bolesnika napojila.

Prvi svetski rat je kneginju Jelenu Petrovnu Romanov zatekao na studijama medicine na univerzitetu u Sankt Peterburgu. Opet se odmah pridružuje milosrdnim sestrama Carske Prve armije, u kojoj se na službi našao i njen muž, knez Ivan. Svesrdno pomažu srpskim izbeglicama, zarobljenicima i porodicama poginulih, da bi u vreme Oktobarske revolucije 1917. bili zatvarani i prognani od boljševika. Jelena uspeva da izbegne sudbinu svog muža i njegove mlađe braće, koji su zajedno sa ostalim članovima carske porodice žive bacili u rudnik u Alapajevsku, a ostaje upamćeno i pribeleženo i da je tokom čitavog perioda od 1912. do 1918. godine prikupljala pomoć za srpski narod. Beogradu je poklonila bolnicu, lekove i garderobu, a kasnije je ta bolnica premeštena sa rendgen-aparatom u Vranje.

Srpska princeza i ruska kneginja je velikom knezu rodila kćerku Jekatarinu i sina Vsevoloda. U vreme revolucije i likvidacije porodice Romanov, probijajući se do srpskog poslanstva, uspela je da spase svoj i život svoje dece, koju je odgajala prodajom sopstvene srpske imovine. Ali ni posle svih muka, Jelena nije prekidala veze sa otadžbinom. Širom domovine, bila je pokrovitelj ruskih prihvatilišta, škola, naučnih ustanova i društvenih organizacija, materijalno ih pomažući svojim novcem i to je činila sve dok je imala mogućnosti.

Nakon Revolucije i kraja Velikog rata, uz dozvolu Kremlja i pomoć poslanika (ambasadora) Kraljevine Srbije dr Miroslava Spalajkovića, prebačena je najpre u Švedsku, pa u Francusku, gde u Kanu je 1945. preživljava progon porodice Karađorđević i umire 1962. godine, ne videvši svoju Srbiju.

O srpskoj princezi, koja je rodila poslednjeg Romanova zna se veoma malo, a zaslužila je da se zna mnogo više. Obrazovana, hrabra i požrtvovana, ali u senci svojih rođaka iz kraljevske porodice, ta Srpkinja je kao Ruskinja osvetlala obraz i Srbiji i carskoj Rusiji, piše istoričarka Galina Ševcova u knjizi „Crveni makovi za kneginju”.