Европска унија је у глобалном раскораку

Потпуна независност Европе од САД немогућа је без Русије, сматрају познаваоци прилика на нашем континенту. Истовремено, нарасла жеља овдашњих политичких елита да се одлучније дистанцирају од моћног савезника са западне стране Атлантика разбија се у сучељавању са неумољивим чињеницама попут непостојања заједничке економске, политичке, па и безбедносне усаглашености. Али и сазнања да управо на овим просторима постоји и већ вековима делује држава коју је немогуће избацити из било каквих калкулација о заједничком опстанку, а то је опет – Русија.

Ако су Европљани у претходним временима и могли да живе „одвојенo” од великог источног суседа, да једноставно игноришу његово постојање, да се од њега ограђују бодљикавом жицом и минским пољима, сада су ствари у огромној мери другачије и обрнуте. Невољно се одрекавши некадашњих колонија, каприциозним приступом према безбедносном покровитељу Сједињеним Aмеричким Државама, олаким веровањем у „вечити мир и благостање”, довели су себе до тога да више нису способни да сами брину о сопственим потребама. Једноставније речено, постали су – овисници: економски, политички, безбедносни…

Многи на континенту су стога одлучили да мало стану и размисле. Почели су да схватају да Русија није некадашњи СССР, већ да увелико делује на једнаким принципима као и свака друга савремена држава која се води сопственим потребама и амбицијама. Идеологије више нема, само пука реалност и прагматизам.

Недавно окончани самит у Давосу, који је из предвиђене расправе о економским питањима која муче наш свет склизнуо у политичку трибину примеренију Генералној скупштини УН, још више је оголио чињеницу да је 21. век ипак „нешто друго”, а не тек пуки наставак не увек лепе прошлости.

Како год било, нека врста „отопљавања” као да је почела. Ратови 21. века су још једном показали сву бесмисао и недореченост употребе војне силе и кренуло се више у директне контакте на „највишем нивоу”. Тако је немачки канцелар Мерц ових дана „превалио преко језика” да је и Русија „највећа држава на континенту” и „најближи европски комшија”. А пословање са неким ко је ту, надохват руке, више није ствар добре воље него – животне нужности.

Сличне изјаве дали су челници Француске и Италије Емануел Макрон и Ђорђа Мелони констатацијом да је неразговарање са Москвом „глупа политика”. Након што је велики газда из Вашингтона рекао своје, европска самоувереност као да је уминула. Заменило ју је сазнање да су ЕУ адути потрошени, а да права игра тек почиње да се разбуктава.

Европљани су схватили и да тзв. демократија какву они замишљају није више ни актуелна, ни профитабилна. Разбило ју је сазнање да и у самој унији влада приметна и деструктивна неједнакост, па и презир према чланицама пристиглим по паду „гвоздене завесе”. Подела на једнаке и „једнакије” постала је окосница функционисања заједнице прожете сећањима на некадашња „лепа колонијална времена” и доба ратова када се знало ко је и када подигао барјак победе.

Према писању руских медија: „Није тешко видети зашто би политичари ЕУ могли бити спремни да поново покрену дипломатију. Империјални господар у Вашингтону је јасно ставио до знања да ће рат у Украјини бити њихов проблем, и само њихов.” Састанак у Давосу је то отворено назначио. Наиме, разговор Доналда Трампа и Володимира Зеленског трајао је мање од сат времена и завршио непотписаним документима.

Свој допринос европској збуњености дале су свакако и државе из тзв. другог ешалона, а за које се испоставило да и те како имају шта да кажу. Реч је превасходно о Мађарској, Словачкој, Пољској, па и Данској, која се изненада, ни крива ни дужна, нашла у фокусу безбедносне политике великих САД. И десило се неминовно: Европљани, убеђени да су најзаштићенији део света, почели су да страхују и да се колебају.

Наравно, нико и не помишља да би на просторима Старог континента могли поново да зацарују мржња и непријатељства виђена у претходним вековима, али зрно немира је посејано. То је свакако разлог што се Велика Британија пресабира, Немачка и Пољска размишљају о великим армијама, а Француска не зна на коју страну би прво погледала – да ли на руску или на енглеску. Разлог је то и што су се јужне државе на континенту притајиле и не износе своје мисли јавно.

Европа као потрошач, или, како рекосмо, пуки овисник, има о чему да разговара по окончању самита у Давосу. Тај разговор би могао да буде успешан једино ако у њему не буде места за актуелну бриселску бирократску администрацију Европске уније.