Evropska unija je u globalnom raskoraku

Potpuna nezavisnost Evrope od SAD nemoguća je bez Rusije, smatraju poznavaoci prilika na našem kontinentu. Istovremeno, narasla želja ovdašnjih političkih elita da se odlučnije distanciraju od moćnog saveznika sa zapadne strane Atlantika razbija se u sučeljavanju sa neumoljivim činjenicama poput nepostojanja zajedničke ekonomske, političke, pa i bezbednosne usaglašenosti. Ali i saznanja da upravo na ovim prostorima postoji i već vekovima deluje država koju je nemoguće izbaciti iz bilo kakvih kalkulacija o zajedničkom opstanku, a to je opet – Rusija.

Ako su Evropljani u prethodnim vremenima i mogli da žive „odvojeno” od velikog istočnog suseda, da jednostavno ignorišu njegovo postojanje, da se od njega ograđuju bodljikavom žicom i minskim poljima, sada su stvari u ogromnoj meri drugačije i obrnute. Nevoljno se odrekavši nekadašnjih kolonija, kapricioznim pristupom prema bezbednosnom pokrovitelju Sjedinjenim Američkim Državama, olakim verovanjem u „večiti mir i blagostanje”, doveli su sebe do toga da više nisu sposobni da sami brinu o sopstvenim potrebama. Jednostavnije rečeno, postali su – ovisnici: ekonomski, politički, bezbednosni…

Mnogi na kontinentu su stoga odlučili da malo stanu i razmisle. Počeli su da shvataju da Rusija nije nekadašnji SSSR, već da uveliko deluje na jednakim principima kao i svaka druga savremena država koja se vodi sopstvenim potrebama i ambicijama. Ideologije više nema, samo puka realnost i pragmatizam.

Nedavno okončani samit u Davosu, koji je iz predviđene rasprave o ekonomskim pitanjima koja muče naš svet skliznuo u političku tribinu primereniju Generalnoj skupštini UN, još više je ogolio činjenicu da je 21. vek ipak „nešto drugo”, a ne tek puki nastavak ne uvek lepe prošlosti.

Kako god bilo, neka vrsta „otopljavanja” kao da je počela. Ratovi 21. veka su još jednom pokazali svu besmisao i nedorečenost upotrebe vojne sile i krenulo se više u direktne kontakte na „najvišem nivou”. Tako je nemački kancelar Merc ovih dana „prevalio preko jezika” da je i Rusija „najveća država na kontinentu” i „najbliži evropski komšija”. A poslovanje sa nekim ko je tu, nadohvat ruke, više nije stvar dobre volje nego – životne nužnosti.

Slične izjave dali su čelnici Francuske i Italije Emanuel Makron i Đorđa Meloni konstatacijom da je nerazgovaranje sa Moskvom „glupa politika”. Nakon što je veliki gazda iz Vašingtona rekao svoje, evropska samouverenost kao da je uminula. Zamenilo ju je saznanje da su EU aduti potrošeni, a da prava igra tek počinje da se razbuktava.

Evropljani su shvatili i da tzv. demokratija kakvu oni zamišljaju nije više ni aktuelna, ni profitabilna. Razbilo ju je saznanje da i u samoj uniji vlada primetna i destruktivna nejednakost, pa i prezir prema članicama pristiglim po padu „gvozdene zavese”. Podela na jednake i „jednakije” postala je okosnica funkcionisanja zajednice prožete sećanjima na nekadašnja „lepa kolonijalna vremena” i doba ratova kada se znalo ko je i kada podigao barjak pobede.

Prema pisanju ruskih medija: „Nije teško videti zašto bi političari EU mogli biti spremni da ponovo pokrenu diplomatiju. Imperijalni gospodar u Vašingtonu je jasno stavio do znanja da će rat u Ukrajini biti njihov problem, i samo njihov.” Sastanak u Davosu je to otvoreno naznačio. Naime, razgovor Donalda Trampa i Volodimira Zelenskog trajao je manje od sat vremena i završio nepotpisanim dokumentima.

Svoj doprinos evropskoj zbunjenosti dale su svakako i države iz tzv. drugog ešalona, a za koje se ispostavilo da i te kako imaju šta da kažu. Reč je prevashodno o Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, pa i Danskoj, koja se iznenada, ni kriva ni dužna, našla u fokusu bezbednosne politike velikih SAD. I desilo se neminovno: Evropljani, ubeđeni da su najzaštićeniji deo sveta, počeli su da strahuju i da se kolebaju.

Naravno, niko i ne pomišlja da bi na prostorima Starog kontinenta mogli ponovo da zacaruju mržnja i neprijateljstva viđena u prethodnim vekovima, ali zrno nemira je posejano. To je svakako razlog što se Velika Britanija presabira, Nemačka i Poljska razmišljaju o velikim armijama, a Francuska ne zna na koju stranu bi prvo pogledala – da li na rusku ili na englesku. Razlog je to i što su se južne države na kontinentu pritajile i ne iznose svoje misli javno.

Evropa kao potrošač, ili, kako rekosmo, puki ovisnik, ima o čemu da razgovara po okončanju samita u Davosu. Taj razgovor bi mogao da bude uspešan jedino ako u njemu ne bude mesta za aktuelnu briselsku birokratsku administraciju Evropske unije.