Браћа поново на родном огњишту

Рудо – Повратак у завичај многима остане неостварљив и пусти сан, а опет неки то и учине. Такав је случај са браћом Анђић из руђанског села Будимлија. Они су се вратили родном крају из кога су након Другог светског рата, практично, морали отићи јер су остали без свог дотадашњег иметка.

У кући која би се, по вредности и догађајима који су везани за њу, могла поредити са богатим кућама већих градова тридесетих година минулог века, пензионерске и старачке дане проводе браћа Милован (77) и Мирко (75) Анђић.

Кућа је, на основу пројекта, што је у то време у Будимлији било право чудо, изграђена 1938. године, а припадала је тројици браће Анђић: Милосаву, Владу и Милану.

Милосав и Милан су били богати индустријалци, а њихов брат Владо шумарски инжењер, што је у то доба било изузетно цењено и плаћено занимање.

У то време, између два светска рата. породична кућа Анђића имала је чак и струју коју су производили на властитој мини турбини. За разлику од комшија још тада су у кући имали воду и купатило, које је и данас, без већих поправки, у употреби.– Сећам се још као дете наши стари су причали да смо ми имали струју у целом Вишеградског срезу, пре Вишеграда и Рудог, каже Милован.

Браћа Анђић појашњавају да је њихова кућа, као најбоља и најпространија у селу, током Другог светског рата служила ратним штабовима разних војски које су туда пролазиле.– Први смо у читавом вишеградском срезу, коме је тада припадала и општина Рудо, набавили радио-апарат, сећа се Милован.

Тако су, како кажу, путем радија први сазнали за напад на Краљевину Југославију.– Тог дана се на радио-таласима једино чуло: „Пажња, пажња! Јутрос је Немачка објавила рат Југославији нападом авијације на Београд“, присећају се Анђићи, објашњавајући да је потом, тог ратног пролећа 1941. године кроз Будимлију, тик поред њихове куће, пролазила непрегледна колона немачке ратне механизације према Црној Гори. – Наши коњи, који су тада били на њиви упрегнути са плуговима, били су толико престрашени да су километрима у галопу бежали у шуму. Када су их радници нашли и вратили кући они су били потпуно унакажени од удараца плугова по задњим ногама, сећа се Мирко, млађи брат Анђића.

Причају нам како је њихова породица још 1904. године имала пилану на парни погон и стругару за прераду обловине, затим воденицу у којој се камен окретао на струју, а за разоноду и свечаности имали су пар лепо израђених кочија. Пилана је запошљавала око 50 радника, што је било значајно за овај брдовити и планински крај. – Крајем тридесетих година прошлога века наши су набавили и прву лимузину, што је била још једна у низу атракција за Будимлију. У то време, од властите резане грађе наша породица Анђић је овде направила цркву брвнару, посвећену светој Петки, која је и данас у употреби, казује Мирко.

Након Другог светског рата, њихова породична кућа остаје празна, јер су укућани након конфискације имовине отишли трбухом за крухом. Тако је било скоро 50 година. Истина, повремено су долазили, тек да одржавају домаћинство, све док се недавно, под старе дане, браћа Милован и Мирко нису вратили из Ужица и Сарајева, да остатак живота проведу у њој. – Задовољство нам је што се купамо у истом купатилу са казаном за топлу воду као у детињству, једемо из посуђа из старог креденца и грејемо на зидане каљеве пећи из тридесетих година прошлог века, казују углас браћа Анђић.