Из Улице ђенерала Драже до трга Прве пролетерске

Рудо – Кроз место од хиљаду душа, смештено на обали Лима између Србије и Републике Српске, тако да је тешко рећи где тачно пролази граница, протутњале су многе војске. И Аустријанци и Немци, и Италијани и четници, заузимали су Рудо. Наравно – и партизани. Рођендан Јосифа Висарионовича Стаљина, 21. децембар 1941, одабран је, нимало случајно, за дан формирања прве регуларне јединице Југословенске народне армије – легендарне Прве пролетерске народноослободилачке ударне бригаде. После је дошла резолуција Информбироа, па је Дан Армије слављен дан касније, 22. децембра, када је Прва пролетерска имала ватрено крштење и потукла Италијане у месту Гаочићи, осам километара од Рудог.

До Трга слободе у Рудом, до тог чувеног платоа одакле су пре тачно 75 година Титове јединице НОВ-а кренуле у победоносни поход – долазим тако што из Улице ђенерала Драже Михаиловића скрећем оштро удесно, у Вожда Карађорђа Петровића. Преко пута великог белог партизанског обелиска налази се Споменик борцу РС са стиснута три прста. И није важно ко је данас за кога: и четници и партизани деле исту судбину, без посла и наде.

Нове власти преименовале су главну градску улицу – из Прве пролетерске у Драже Михаиловића. „Непријатељски елемент је поново на власти”, рећи ће преживели партизани, описујући радикале који газдују у Рудом. Ако им је за утеху, није у Рудом боље прошао ни најмоћнији човек РС Милорад Додик, чији је СНСД у опозицији, иако појединачно има највећи број одборника...

Док шетам центром Рудог и посматрам бројне радознале мештане који су однекуд чули да новинари из Београда долазе у њихов град, разговарам са јединим преосталим „партизаном”, средњошколским професором Благојем Блажом Церовићем. У четвртак му стижу и борачке делегације из Београда и Сарајева, да по традицији заједно обележе некадашњи Дан Армије.

Из елитне Прве пролетерске у Србији је преостало свега 20 бораца, а само четворо из чувеног строја у Рудом: народни херој Даница Дана Милосављевић, Александар Белојевић Чабо, Милосав Бојић и Никола Јончић Коча. Већ сутра ће сви они у Дому војске тачно у подне поднети још један рапорт врховном команданту кога се нису никада одрекли.

Међу њима је и пуковник авијације Зденко Дупланчић (87), један од оних 20 бораца. Био је припадник Другог црногорског батаљона, а данас, и даље лака корака и бистре мисли, председава секцији бораца ове бригаде. Потиче из угледне југословенске породице, а као скојевац из Сплита млад је ступио у партизане 1942. године.

– Ја сам Сплићанин, али ово није више онај мој Сплит. Прави Сплит је био црвен и револуционаран. Моји су сви били партизани, тетка ми је из Друге пролетерске далматинске бригаде, има данас 103 године и живи у Сплиту. Из наше куће је ишла храна и санитетски материјал за партизане – прича ми у даху друг Зденко, потпредседник београдског и председник СУБНОР-а Савског венца, док позира испред Титовог и портрета четворице команданата партизанских армија. Посебно место на зиду заузима први командант Прве пролетерске – Коча Поповић.

Бригада је формирана је 21. децембра 1941, након што су Централни комитет КПЈ и Врховни штаб донели одлуку о томе, са циљем ширења пламена устанка. То је била прва регуларна јединица, од укупно 300 бригада народне армије која је 1945. завршила рат са 800.000 бораца копнене војске, ратног ваздухопловства и морнарице.

На улазу у градски музеј у Рудом још једно изненађење – под истим кровом Тито и Дража! У приземљу је музејска поставка из Отаџбинског рата 1991–1995, са равногорском иконографијом, а спрат више партизански трофеји, наоружање, старе мапе и маршалове бисте. Како каже Мирко Станић, демобилисани борац РС и бивши заменик команданта бригаде, они покушавају да сачувају од заборава – и једну и другу историју.

– Ових 118 фотографија погинулих бораца РС, од којих је 82 са простора општине Рудо, чувамо брижљиво као и успомене на све пале за слободу из партизанског покрета. Имамо партизанско гробље у Рудом и овај музеј у коме су Тито, Дража и Бошко Буха на једном месту! Можемо, нама то не смета, нека стоје сви заједно – каже равногорац Мирко, док грли партизана Блажу, на „ничијој земљи” између две музејске поставке. Благоје то објашњава речима да „Тито и Дража могу бити заједно у Рудом, али само на сликама на зиду”.

Још 17. децембра 1941. град су напустили четници, а у њега ушли партизански одреди из Црне Горе, а 19. децембра и Врховни штаб са својим јединицама. Јосип Броз Тито је лично формирао Прву пролетерску бригаду, а онда извршио смотру 1.193 борца. Рапорт је предао политички комесар Филип Кљајић Фића, јер се командант Коча Поповић тада налазио у Сјеници. На крају се запевала „Интернационала”.

Био је то први прави организовани отпор окупатору, регуларна југословенска војска – све је почело од Рудог, истиче Зденко Дупланчић. Из ове бригаде настале су и све друге ударне и пролетерске јединице, а затим дивизије и корпуси, већ 1942. године. Прва пролетерска бригада дала је 84 народна хероја и кроз њу је прошло преко 14.094 борца. Погинуло их је 4.818, у 530 борби. Бригада је ратовала 1.240 дана и прешла преко 22.000 километара, што је више од половине обима Земљине кугле. Учествовала је у свим значајним биткама, непријатељ је стално покушавао да је изолује, а затим уништи, због чега је трпела тешке губитке. Бригада је била расадник војних и политичких кадрова, свих народа и народности.

Благоје Церовић, локални координатор за одржавање традиција Прве пролетерске бригаде, улази кроз црвену капију на партизанско гробље, где су сахрањени сви борци погинули на овом подручју. Пре неколико година, јак олујни ветар оборио је столетна стабла и том приликом су многе плоче и споменици оштећени. Како каже Благоје, не може се то обновити без средстава.

– Обраћам се општини за помоћ кад треба нешто урадити, или окупим децу да очистимо гробље и друге споменике. Некада је овде све било лепо уређено, данас видите како је – тужан и немоћан је Благоје.

Крећем са њим ка селу Гаочићи и узвишењу Казина раван, једној од локација где је Прва пролетерска имала прву битку, сутрадан по њеном формирању, 22. децембра 1941. године. Пролазимо кроз Соколовиће, родно село Мехмед-паше Соколовића, где је овај велики везир српског порекла подигао џамију 1557. године.

Баш ова битка Прве пролетерске слављена је деценијама као Дан Армије. Мусолинијеве снаге су хтеле да опколе партизане са својих 150 војника алпиниста, али су потучени до ногу. Стигли су из Вишеграда и заноћили у школи, на узвишењу код Гаочића. Тито их је предухитрио, пославши извиднице у Миочиће и Гаочиће. Успех је био потпун: заробљено је око 100 Италијана, војника, официра и подофицира, са мајором на челу, као и доста ратног плена.

Пензионисани учитељ Василије Крстић цео радни век провео је баш у тој школи, подучавао је децу из Гаочића. Сада он и његова жена живе у школи, јер ђака одавно више нема. Само спомен-плоча сведочи да се на овом месту одиграла велика епизода југословенске историје.

– Италијани су били у школи, али их је опколила Прва пролетерска, што они нису очекивали – прича Василије показујући руком у правцу брда, као да ће сваког тренутка однекуд изронити сене старих бораца, и подсећа да су на овом месту погинули чувени отац и син из Крагујевца, Миодраг и Драгослав Ратинац.

Од мештана, свега тога сећа се још само Миломир Тодоровић (93) из села Дуговјеч поред Гаочића, једини живи сведок ратних дешавања и најстарији житељ овог места. Од његове куће до школе има десетак минута пешачења узбрдо, што за њега ни данас није проблем да савлада. Сви у околини знају да је Миломир својевремено освојио друго место у вишебоју за старије од 75 година. Како каже, победио би да га у трци онај иза њега није повукао руком за раме на некој кривини.

– Све памтим као да је било јуче, гледао сам својим очима. Испричаћу вам све од почетка. Било је то 22. децембра 1941. године, када сам имао 16 година – приповеда Миломир, у присуству сина Душана и његове супруге, усамљених гостољубивих горштака, којима није јасно зашто је сва омладина побегла у градове кад они овде имају све што им је потребно за срећан и безбрижан живот.

Поносни су на Миломира који је цео век градио својим жуљевитим рукама. Као најугледнијег мајстора у околини, чак га је и чувена „Полимка” звала да за њу нешто прави. Неостварена му је жеља да изради крила за авион, али је све остало само у нацртима.

Миломир казује казује да су чули Италијани да су партизани у Рудом и одмах почели да пребацују снаге из Вишеграда. Заузели су положај у школи, почели да се утврђују и прикупљају снаге. Али током ноћи су стигле партизанске патроле из Рудог и извиделе ситуацију. Шумар им је показао где се крију Италијани. Међутим, једна патрола је пала у заробљеништво и непријатељ је чекао да партизани дођу.

– А наши од јутра почеше да опкољавају. И одједном, пуче бацач! Па онда опет, и опет. Туку бомбе и гранате, две су прелетеле право преко куће и пале у двориште. А онда партизани ударише свом снагом. Италијани почеше да беже доле према селу Миљићи. Доста њих су наши заробили, па су их све ћерали у Рудо. Било је много мртвих Италијана, сахранише их овде у околини. После рата су долазили неки Италијани да преносе посмртне остатке – прича Миломир.

Док брда изнад Рудог тону у мрак, напуштам ову позорницу историје на коју је одавно спуштена завеса. Миломир ме грли на растанку. Сузних очију захваљује што сам дошао да забележим његову причу, док ми снаја даје кесу домаћег планинског сира. Ако су у родном месту Прве пролетерске они последњи пролетери, онда одлазе непобеђени.