Iz Ulice đenerala Draže do trga Prve proleterske

Rudo – Kroz mesto od hiljadu duša, smešteno na obali Lima između Srbije i Republike Srpske, tako da je teško reći gde tačno prolazi granica, protutnjale su mnoge vojske. I Austrijanci i Nemci, i Italijani i četnici, zauzimali su Rudo. Naravno – i partizani. Rođendan Josifa Visarionoviča Staljina, 21. decembar 1941, odabran je, nimalo slučajno, za dan formiranja prve regularne jedinice Jugoslovenske narodne armije – legendarne Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade. Posle je došla rezolucija Informbiroa, pa je Dan Armije slavljen dan kasnije, 22. decembra, kada je Prva proleterska imala vatreno krštenje i potukla Italijane u mestu Gaočići, osam kilometara od Rudog.

Do Trga slobode u Rudom, do tog čuvenog platoa odakle su pre tačno 75 godina Titove jedinice NOV-a krenule u pobedonosni pohod – dolazim tako što iz Ulice đenerala Draže Mihailovića skrećem oštro udesno, u Vožda Karađorđa Petrovića. Preko puta velikog belog partizanskog obeliska nalazi se Spomenik borcu RS sa stisnuta tri prsta. I nije važno ko je danas za koga: i četnici i partizani dele istu sudbinu, bez posla i nade.

Nove vlasti preimenovale su glavnu gradsku ulicu – iz Prve proleterske u Draže Mihailovića. „Neprijateljski element je ponovo na vlasti”, reći će preživeli partizani, opisujući radikale koji gazduju u Rudom. Ako im je za utehu, nije u Rudom bolje prošao ni najmoćniji čovek RS Milorad Dodik, čiji je SNSD u opoziciji, iako pojedinačno ima najveći broj odbornika...

Dok šetam centrom Rudog i posmatram brojne radoznale meštane koji su odnekud čuli da novinari iz Beograda dolaze u njihov grad, razgovaram sa jedinim preostalim „partizanom”, srednjoškolskim profesorom Blagojem Blažom Cerovićem. U četvrtak mu stižu i boračke delegacije iz Beograda i Sarajeva, da po tradiciji zajedno obeleže nekadašnji Dan Armije.

Iz elitne Prve proleterske u Srbiji je preostalo svega 20 boraca, a samo četvoro iz čuvenog stroja u Rudom: narodni heroj Danica Dana Milosavljević, Aleksandar Belojević Čabo, Milosav Bojić i Nikola Jončić Koča. Već sutra će svi oni u Domu vojske tačno u podne podneti još jedan raport vrhovnom komandantu koga se nisu nikada odrekli.

Među njima je i pukovnik avijacije Zdenko Duplančić (87), jedan od onih 20 boraca. Bio je pripadnik Drugog crnogorskog bataljona, a danas, i dalje laka koraka i bistre misli, predsedava sekciji boraca ove brigade. Potiče iz ugledne jugoslovenske porodice, a kao skojevac iz Splita mlad je stupio u partizane 1942. godine.

– Ja sam Splićanin, ali ovo nije više onaj moj Split. Pravi Split je bio crven i revolucionaran. Moji su svi bili partizani, tetka mi je iz Druge proleterske dalmatinske brigade, ima danas 103 godine i živi u Splitu. Iz naše kuće je išla hrana i sanitetski materijal za partizane – priča mi u dahu drug Zdenko, potpredsednik beogradskog i predsednik SUBNOR-a Savskog venca, dok pozira ispred Titovog i portreta četvorice komandanata partizanskih armija. Posebno mesto na zidu zauzima prvi komandant Prve proleterske – Koča Popović.

Brigada je formirana je 21. decembra 1941, nakon što su Centralni komitet KPJ i Vrhovni štab doneli odluku o tome, sa ciljem širenja plamena ustanka. To je bila prva regularna jedinica, od ukupno 300 brigada narodne armije koja je 1945. završila rat sa 800.000 boraca kopnene vojske, ratnog vazduhoplovstva i mornarice.

Na ulazu u gradski muzej u Rudom još jedno iznenađenje – pod istim krovom Tito i Draža! U prizemlju je muzejska postavka iz Otadžbinskog rata 1991–1995, sa ravnogorskom ikonografijom, a sprat više partizanski trofeji, naoružanje, stare mape i maršalove biste. Kako kaže Mirko Stanić, demobilisani borac RS i bivši zamenik komandanta brigade, oni pokušavaju da sačuvaju od zaborava – i jednu i drugu istoriju.

– Ovih 118 fotografija poginulih boraca RS, od kojih je 82 sa prostora opštine Rudo, čuvamo brižljivo kao i uspomene na sve pale za slobodu iz partizanskog pokreta. Imamo partizansko groblje u Rudom i ovaj muzej u kome su Tito, Draža i Boško Buha na jednom mestu! Možemo, nama to ne smeta, neka stoje svi zajedno – kaže ravnogorac Mirko, dok grli partizana Blažu, na „ničijoj zemlji” između dve muzejske postavke. Blagoje to objašnjava rečima da „Tito i Draža mogu biti zajedno u Rudom, ali samo na slikama na zidu”.

Još 17. decembra 1941. grad su napustili četnici, a u njega ušli partizanski odredi iz Crne Gore, a 19. decembra i Vrhovni štab sa svojim jedinicama. Josip Broz Tito je lično formirao Prvu proletersku brigadu, a onda izvršio smotru 1.193 borca. Raport je predao politički komesar Filip Kljajić Fića, jer se komandant Koča Popović tada nalazio u Sjenici. Na kraju se zapevala „Internacionala”.

Bio je to prvi pravi organizovani otpor okupatoru, regularna jugoslovenska vojska – sve je počelo od Rudog, ističe Zdenko Duplančić. Iz ove brigade nastale su i sve druge udarne i proleterske jedinice, a zatim divizije i korpusi, već 1942. godine. Prva proleterska brigada dala je 84 narodna heroja i kroz nju je prošlo preko 14.094 borca. Poginulo ih je 4.818, u 530 borbi. Brigada je ratovala 1.240 dana i prešla preko 22.000 kilometara, što je više od polovine obima Zemljine kugle. Učestvovala je u svim značajnim bitkama, neprijatelj je stalno pokušavao da je izoluje, a zatim uništi, zbog čega je trpela teške gubitke. Brigada je bila rasadnik vojnih i političkih kadrova, svih naroda i narodnosti.

Blagoje Cerović, lokalni koordinator za održavanje tradicija Prve proleterske brigade, ulazi kroz crvenu kapiju na partizansko groblje, gde su sahranjeni svi borci poginuli na ovom području. Pre nekoliko godina, jak olujni vetar oborio je stoletna stabla i tom prilikom su mnoge ploče i spomenici oštećeni. Kako kaže Blagoje, ne može se to obnoviti bez sredstava.

– Obraćam se opštini za pomoć kad treba nešto uraditi, ili okupim decu da očistimo groblje i druge spomenike. Nekada je ovde sve bilo lepo uređeno, danas vidite kako je – tužan i nemoćan je Blagoje.

Krećem sa njim ka selu Gaočići i uzvišenju Kazina ravan, jednoj od lokacija gde je Prva proleterska imala prvu bitku, sutradan po njenom formiranju, 22. decembra 1941. godine. Prolazimo kroz Sokoloviće, rodno selo Mehmed-paše Sokolovića, gde je ovaj veliki vezir srpskog porekla podigao džamiju 1557. godine.

Baš ova bitka Prve proleterske slavljena je decenijama kao Dan Armije. Musolinijeve snage su htele da opkole partizane sa svojih 150 vojnika alpinista, ali su potučeni do nogu. Stigli su iz Višegrada i zanoćili u školi, na uzvišenju kod Gaočića. Tito ih je preduhitrio, poslavši izvidnice u Miočiće i Gaočiće. Uspeh je bio potpun: zarobljeno je oko 100 Italijana, vojnika, oficira i podoficira, sa majorom na čelu, kao i dosta ratnog plena.

Penzionisani učitelj Vasilije Krstić ceo radni vek proveo je baš u toj školi, podučavao je decu iz Gaočića. Sada on i njegova žena žive u školi, jer đaka odavno više nema. Samo spomen-ploča svedoči da se na ovom mestu odigrala velika epizoda jugoslovenske istorije.

– Italijani su bili u školi, ali ih je opkolila Prva proleterska, što oni nisu očekivali – priča Vasilije pokazujući rukom u pravcu brda, kao da će svakog trenutka odnekud izroniti sene starih boraca, i podseća da su na ovom mestu poginuli čuveni otac i sin iz Kragujevca, Miodrag i Dragoslav Ratinac.

Od meštana, svega toga seća se još samo Milomir Todorović (93) iz sela Dugovječ pored Gaočića, jedini živi svedok ratnih dešavanja i najstariji žitelj ovog mesta. Od njegove kuće do škole ima desetak minuta pešačenja uzbrdo, što za njega ni danas nije problem da savlada. Svi u okolini znaju da je Milomir svojevremeno osvojio drugo mesto u višeboju za starije od 75 godina. Kako kaže, pobedio bi da ga u trci onaj iza njega nije povukao rukom za rame na nekoj krivini.

– Sve pamtim kao da je bilo juče, gledao sam svojim očima. Ispričaću vam sve od početka. Bilo je to 22. decembra 1941. godine, kada sam imao 16 godina – pripoveda Milomir, u prisustvu sina Dušana i njegove supruge, usamljenih gostoljubivih gorštaka, kojima nije jasno zašto je sva omladina pobegla u gradove kad oni ovde imaju sve što im je potrebno za srećan i bezbrižan život.

Ponosni su na Milomira koji je ceo vek gradio svojim žuljevitim rukama. Kao najuglednijeg majstora u okolini, čak ga je i čuvena „Polimka” zvala da za nju nešto pravi. Neostvarena mu je želja da izradi krila za avion, ali je sve ostalo samo u nacrtima.

Milomir kazuje kazuje da su čuli Italijani da su partizani u Rudom i odmah počeli da prebacuju snage iz Višegrada. Zauzeli su položaj u školi, počeli da se utvrđuju i prikupljaju snage. Ali tokom noći su stigle partizanske patrole iz Rudog i izvidele situaciju. Šumar im je pokazao gde se kriju Italijani. Međutim, jedna patrola je pala u zarobljeništvo i neprijatelj je čekao da partizani dođu.

– A naši od jutra počeše da opkoljavaju. I odjednom, puče bacač! Pa onda opet, i opet. Tuku bombe i granate, dve su preletele pravo preko kuće i pale u dvorište. A onda partizani udariše svom snagom. Italijani počeše da beže dole prema selu Miljići. Dosta njih su naši zarobili, pa su ih sve ćerali u Rudo. Bilo je mnogo mrtvih Italijana, sahraniše ih ovde u okolini. Posle rata su dolazili neki Italijani da prenose posmrtne ostatke – priča Milomir.

Dok brda iznad Rudog tonu u mrak, napuštam ovu pozornicu istorije na koju je odavno spuštena zavesa. Milomir me grli na rastanku. Suznih očiju zahvaljuje što sam došao da zabeležim njegovu priču, dok mi snaja daje kesu domaćeg planinskog sira. Ako su u rodnom mestu Prve proleterske oni poslednji proleteri, onda odlaze nepobeđeni.