Руски повратак у Авганистан

Да ли је Русија спремна да се врати у Авганистан, на место свог историјског пораза?

Није, наравно, реч о некој новој војној интервенцији, сличној оној совјетској из осамдесетих година прошлог века (1979–1989). И поред чињенице да у међувремену у централноазијској држави рат, практично, и није престајао, овај пут се ради, искључиво, о – послу.

Повратак Руса на просторе на којима су скоро деценију преживљавали праву голготу, на актуелности је добио након прошлонедељне инаугурације новог председника САД. Наиме, Барак Обама је као један од својих првих стратешких циљева зацртао окончање рата против талибана (овај пут у режији Вашингтона) који, према свим независним проценама, ништа добро није донео ни једној од страна у сукобу. Према речима руског председника Дмитрија Медведева, Москва је спремна да му у томе свесрдно помогне, наравно, под одређеним условима.

Али вратимо се мало у прошлост.

Траума совјетског доба

Совјетска интервенција осамдесетих година у Авганистану представљала је „другарску помоћ” тамошњој влади коју је предводила Марксистичка народна демократска партија, а која је муку мучила са изразито јаким Исламским муџахединским покретом. Цела прича се одвијала у контексту тада актуелног „хладног рата”, тако да муџахединима није било тешко да за своју борбу обезбеде подршку и конкретну помоћ од стране САД, Саудијске Арабије, Пакистана и других муслиманских земаља. Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер је пре неку годину чак изнео тврдњу да је Вашингтон, који се у то време суочавао са иранском револуцијом и ирачко-иранским ратом, према идеји конгресмена Чарлса Вилсона свесно намамио СССР у централноазијску ратну кланицу.

Званично, током интервенције су погинула 14.453 совјетска војника. Али психолошка траума коју су због овог рата доживљавали грађани широм СССР-а далеко је превазилазила број изгубљених живота. Био је то њихов Вијетнам, најцрња ноћна мора. Када је, на пример, пре две године у Кијев стигао позив да се, у оквиру коалиционих снага, и украјински војници упуте на авганистанско ратиште, шок је био потпун. Медији су били преплављени драматичним подсећањима на ратни ужас осамдесетих.

Авганистан је у жижу јавности доспео после 11. септембра 2001. и терористичког напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон. Седмог октобра исте године САД су заједно са Великом Британијом против талибанског режима осумњиченог за подршку следбеницима Осаме Бин Ладена покренуле офанзиву под именом „Трајна слобода”. Разултат ове операције није се разликовао од, већ поменуте, руске интервенције: превише мртвих, премало слободе. Укратко, досадашње америчко ангажовање у Авганистану оцењено је као потпуни промашај.

План Барака Обаме да удвостручењем броја америчких војника на овом фронту оконча посао не излази много из оквира логике какву је до сада примењивала вашингтонска администрација, и, дефинитивно, не обећава успех. У Москви то добро знају и зато помоћ коју нуде Вашингтону има сасвим специфичну цену. „Помоћи ћемо вам, али заборавите на чланство Украјине и Грузије у НАТО-у и инсталирање ракетног штита у Пољској и Чешкој”, поручено је јасно из Кремља.

Сличан тон имао је и недавни сусрет Дмитрија Медведева са Курманбеком Бакијевом, председником Киргизије у чијој је престоници Бишкеку смештена важна америчка ваздухопловна база са око хиљаду и по војника, формирана у оквиру операције „Трајна слобода”. Аналитичари су разговор двојице шефова држава оценили као увод у затварање поменуте базе. Огласио се, међутим, и Дејвид Петреус, командант оружаних снага САД на Блиском истоку и у Централној Азији, тврдњом да Американци не само да неће отићи из Киргизије него ће и повећати број својих војника на чак 30.000. Ово је, међутим, схваћено као доказ да, и поред свих жеља, у Вашингтону ни изблиза немају јасну стратегију обрачуна са талибанима.

Преко прече...

Али зашто су Америкацима неопходни Руси?

Укратко, реч је о томе да најпогоднији путеви за снабдевање наоружањем америчких трупа у Авганистану иду преко руске територије. Алтернативних праваца, једноставно, нема. Недавне посете Петреуса Авганистану, Пакистану, Киргизији, Казахстану, Туркменији и Таџикистану дале су тек половичне резултате. У игри је, наиме, такозвана каспијска маршрута која подразумева правац кроз Грузију и Азербејџан а затим морским путем до казашке луке Актау и даље преко територије Узбекистана до Авганистана.

Наизглед компликовано, али изводљиво. У стварности, мало вероватно. Наиме, да би добили могућност да транспортују наоружање наведеним правцем, Американци морају да имају одобрење свих држава каспијског региона. А једна од њих је – Иран. Цео план, дакле, пада у воду.

Једини излаз остаје Русија. А она је своју цену учешћа у америчко-авганистанском сукобу јасно истакла.