Нешто смело и другачије

Ниш – Иако је до првог извођења остало довољно времена (а о овом делу тек ваља писати), можда није лоше представи приступити баш на овакав начин – у најави, док још има довољно простора да публика развије и чежњу и жељу, али и зебњу и страх пре него што се сусретне с нечим што се најављује као јединствено, чак и на граници преседана.

Нишко народно позориште и глумац овог театра Марко Радојевић припремили су монодраму посвећену Бранку Миљковићу, чије је прво извођење заказано за 21. фебруар.

Са називом „27 – и дрво је рекло немој” јасно је да монодрама алудира на број година Бранкове трагичне смрти (27) и на начин на који се она десила (званично самоубиство вешањем).

Марко Радојевић, који монодраму потписује и као аутор, односно, као идејни творац дела, каже да му је циљ био да се позоришним комадом приближи Миљковићу као човеку, а не као легенди.

– Идеју за монодраму добио сам из личног уверења да је Бранко Миљковић највећи и најзначајнији човек који је икад рођен у овом граду (Нишу). Миљковић је геније који је, нажалост, живео веома кратко, а са друге стране остао је дубоко и трајно присутан у нашим животима. По мом осећају, Бранка данас има свуда, у језику, у мислима, у начину на који постављамо питања себи и свету – рекао је Радојевић.

Он, примарно инсистира, условно речено, на људској страни монодраме. Представом, по личном сведочењу, улази у простор Бранкове интиме, сумње и побуне. Интересује га Миљковић који се налази у позадини својих бесмртних песама и друштвеног статуса. Број 27 у наслову није само година живота, већ симболичка тачка у којој се сударају младост, смрт и немогућност компромиса са светом. Можда и уз дилему – с којим светом? Наметнутим, лажним или правим?

Ваља рећи, да је представа у основи као идеја настала за време глумчевих студентских дана, и у одређеном аранжману већ је изведена на студентском „Урбан фесту” у Бањалуци пре више година. Стога 21. фебруара није права премијера, али јесте прво извођење представе – сада већ као дела зреле и заокружене форме на сцени једног великог театра. У сваком случају, представа је за сада непозната широј публици.

– Основу представе чине оригинални аудио записи и сведочења Бранкових родитеља, пријатеља и познаника о њему. Ти гласови, њихове паузе, несигурности и емоције биле су снажнији импулс од било ког теоријског текста и постали су основа мог сценског израза. Као додатну инспирацију користио сам записе и размишљања Петра Џаџића и Видосава Петровића, који су о Миљковићу говорили без патетике, али са дубоким разумевањем његове унутрашње борбе. Све то заједно обликовало је представу која не покушава да да одговоре, већ да постави питање: шта се дешава са човеком који не пристаје на компромисе – истакао је Радојевић, иначе, један од најталентованијих представника млађе генерације глумаца којег телевизијска публика зна и по упечатљивој роли у серији „Игра судбине”.

Ипак, потенцијална опасност по домет и суштину дела чини се да управо лежи у речима „да представа не покушава да да одговоре, већ да постави питања”. Шта је млади глумац и аутор тачно под тим мислио, видеће се на сцени. Међутим, невезано за његове речи, многи су мишљења да дело о Миљковићу управо треба да понуди одговоре – поготово оне у вези са његовом мистериозном смрћу и за његов положај у тадашњем социјалистичком систему, макар ти одговори били и претпоставка на ивици жилета у односу са званичним наративом и са званичном (дозвољеном) историографијом.

Да ли је Миљковић сам себи пресудио, или му је ипак пресуђено? Да ли је он био – само још један  несхваћени песник, или дисидент у најави чија крила је одмах требало сасећи?

Уопштено, у тумачењу Миљковића данас, узимајући у обзир све специфичности његовог живота, поготово његов трагичан крај, не може се бити наручито оригиналан и иновативан. Може се бити или довољно храбар или свести себе на ниво још једног у низу „копача гробова” који користи живот и смрт неког далеко већег од себе, чисто да би се употпунио репертоар.

Остаје нада да ће дело у продукцији Марка Радојевића и Народног позоришта у Нишу, у Миљковићевом родном граду, чије је извођење заказано на сцени театра који се налази свега пар улица од његове родне куће, бити баш оно што публика с правом очекује: отварање Пандорине кутије са јасном поруком и истином. Уосталом, ако нема поруке и истине, чему онда служи уметност?