Nešto smelo i drugačije

Niš – Iako je do prvog izvođenja ostalo dovoljno vremena (a o ovom delu tek valja pisati), možda nije loše predstavi pristupiti baš na ovakav način – u najavi, dok još ima dovoljno prostora da publika razvije i čežnju i želju, ali i zebnju i strah pre nego što se susretne s nečim što se najavljuje kao jedinstveno, čak i na granici presedana.

Niško narodno pozorište i glumac ovog teatra Marko Radojević pripremili su monodramu posvećenu Branku Miljkoviću, čije je prvo izvođenje zakazano za 21. februar.

Sa nazivom „27 – i drvo je reklo nemoj” jasno je da monodrama aludira na broj godina Brankove tragične smrti (27) i na način na koji se ona desila (zvanično samoubistvo vešanjem).

Marko Radojević, koji monodramu potpisuje i kao autor, odnosno, kao idejni tvorac dela, kaže da mu je cilj bio da se pozorišnim komadom približi Miljkoviću kao čoveku, a ne kao legendi.

– Ideju za monodramu dobio sam iz ličnog uverenja da je Branko Miljković najveći i najznačajniji čovek koji je ikad rođen u ovom gradu (Nišu). Miljković je genije koji je, nažalost, živeo veoma kratko, a sa druge strane ostao je duboko i trajno prisutan u našim životima. Po mom osećaju, Branka danas ima svuda, u jeziku, u mislima, u načinu na koji postavljamo pitanja sebi i svetu – rekao je Radojević.

On, primarno insistira, uslovno rečeno, na ljudskoj strani monodrame. Predstavom, po ličnom svedočenju, ulazi u prostor Brankove intime, sumnje i pobune. Interesuje ga Miljković koji se nalazi u pozadini svojih besmrtnih pesama i društvenog statusa. Broj 27 u naslovu nije samo godina života, već simbolička tačka u kojoj se sudaraju mladost, smrt i nemogućnost kompromisa sa svetom. Možda i uz dilemu – s kojim svetom? Nametnutim, lažnim ili pravim?

Valja reći, da je predstava u osnovi kao ideja nastala za vreme glumčevih studentskih dana, i u određenom aranžmanu već je izvedena na studentskom „Urban festu” u Banjaluci pre više godina. Stoga 21. februara nije prava premijera, ali jeste prvo izvođenje predstave – sada već kao dela zrele i zaokružene forme na sceni jednog velikog teatra. U svakom slučaju, predstava je za sada nepoznata široj publici.

– Osnovu predstave čine originalni audio zapisi i svedočenja Brankovih roditelja, prijatelja i poznanika o njemu. Ti glasovi, njihove pauze, nesigurnosti i emocije bile su snažniji impuls od bilo kog teorijskog teksta i postali su osnova mog scenskog izraza. Kao dodatnu inspiraciju koristio sam zapise i razmišljanja Petra Džadžića i Vidosava Petrovića, koji su o Miljkoviću govorili bez patetike, ali sa dubokim razumevanjem njegove unutrašnje borbe. Sve to zajedno oblikovalo je predstavu koja ne pokušava da da odgovore, već da postavi pitanje: šta se dešava sa čovekom koji ne pristaje na kompromise – istakao je Radojević, inače, jedan od najtalentovanijih predstavnika mlađe generacije glumaca kojeg televizijska publika zna i po upečatljivoj roli u seriji „Igra sudbine”.

Ipak, potencijalna opasnost po domet i suštinu dela čini se da upravo leži u rečima „da predstava ne pokušava da da odgovore, već da postavi pitanja”. Šta je mladi glumac i autor tačno pod tim mislio, videće se na sceni. Međutim, nevezano za njegove reči, mnogi su mišljenja da delo o Miljkoviću upravo treba da ponudi odgovore – pogotovo one u vezi sa njegovom misterioznom smrću i za njegov položaj u tadašnjem socijalističkom sistemu, makar ti odgovori bili i pretpostavka na ivici žileta u odnosu sa zvaničnim narativom i sa zvaničnom (dozvoljenom) istoriografijom.

Da li je Miljković sam sebi presudio, ili mu je ipak presuđeno? Da li je on bio – samo još jedan  neshvaćeni pesnik, ili disident u najavi čija krila je odmah trebalo saseći?

Uopšteno, u tumačenju Miljkovića danas, uzimajući u obzir sve specifičnosti njegovog života, pogotovo njegov tragičan kraj, ne može se biti naručito originalan i inovativan. Može se biti ili dovoljno hrabar ili svesti sebe na nivo još jednog u nizu „kopača grobova” koji koristi život i smrt nekog daleko većeg od sebe, čisto da bi se upotpunio repertoar.

Ostaje nada da će delo u produkciji Marka Radojevića i Narodnog pozorišta u Nišu, u Miljkovićevom rodnom gradu, čije je izvođenje zakazano na sceni teatra koji se nalazi svega par ulica od njegove rodne kuće, biti baš ono što publika s pravom očekuje: otvaranje Pandorine kutije sa jasnom porukom i istinom. Uostalom, ako nema poruke i istine, čemu onda služi umetnost?