У Бошњачкој махали мирише барут

Косовска Митровица – Митровица је једини мултиетнички град на Космету. Ево, овде у Бошњачкој махали видећете и Србина, и Албанца, и Турчина, и Горанца, и сви причају као да се никада ништа овде није десило. Као да по Новој години умало нису пале и прве жртве. Овде је народ научио да живи са својом, суровом свакодневицом”, каже Бранко Б. Он, међутим, признаје да људи живе у страху, каже да „овде не мирише на добро” и да ће проћи доста времена „док овде у Бошњачкој буде мира”. Бранко у северном делу Косовске Митровице живи са женом и три малолетна детета, а град ће, каже, напустити једино „ако баш будем морао”.

Бошњачка махала која годинама пуни ступце новина, једно је од три насеља у северном делу Косовске Митровице које се простире у дужини од непуног километра, а ширина му је нешто већа од 500 метара. Три „главне” паралелне улице – Ловћенска, Ослобођење и Немањина – епицентар су у протеклих скоро десет година у којима народ страхује, живи са зебњом, а све у нади да ће неко ново јутро донети боље. У страху живе и Срби, и Албанци, Турци, Бошњаци, Роми.

Ловћенска улица је одмах испод центра северне Митровице, испод Улице главне у којој, као и у остале две живе староседеоци, а чији корени датирају од пре више од три века. Бошњачка махала испресецана је сокацима из турских времена, а у шаренилу архитектуре још увек се могу наћи приземне куће покривене ћерамидом, али и нове велелепне зграде обојене у неке нове, шарене тонове. Поприште инцидената ових дана била је Улица ослобођења, она која води од Главног ибарског моста, који раздваја јужни од северног дела града, до Источног, где је пре пар недеља дошло до инцидената у којем су на радном месту страдали ватрогасци, али где су наочиглед Кфора испребијани и младићи српске националности. Тада је запаљено и неколико албанских кафића.

У Улици ослобођења су и водеће институције Републике Србије – Министарство за КиМ, у њој је својевремено било и седиште Координационог центра. Доле дубље низ Бошњачку махалу, где су општина, и седиште начелник округа, гужва и све врви од шаренила. Додуше, није као што је било пре Нове године, јер народ се плаши да мала, Нова пијаца, како је Митровчани зову, не буде нове сарајевске Маркале. Људи баш нису вољни за причу и не пристају да им се објављује име.

– Пуних 35 година сам радио у болници. Имао сам прилику да као техничар лечим и Србе, и Албанце, Муслимане, Турке, Горанце, Роме. Међутим, о некој јединственој Митровици, још нема ни говора. Ране су и после скоро десет година свеже, а ожиљци нису зарасли – каже Мијо, Митровчанин, који је у Бошњачку махалу дошао да пазари прехрамбене производе од Албанца који робу набавља тамо негде, јужно од Ибра по много нижој цени.

У продавници, у импровизованом киоску, Албанац Исмет продаје све и свашта. Од дечјих играчака, сардина, туњевине, тан-алве, до тренерки које, каже, даје „по комаду”.

– Радимо и тешко зарађујемо за хлеб. Видите и сами да је овде у Бошњачкој веома ризично. Недавно су изгореле радње мојим сународницима. Али не само Албанци овде, већ и на целом Косову једва преживљавају. Ја морам некако да се сналазим. Робу набављам у Вучитрну, понешто у Приштини, а деси се, и да одем до Новог Пазара – прича Исмет који живи доле уз сами Ибар, у оној улици где је био „онај велики бели дуд”.

Дуда овде више нема. Наместо њега су нове зграде које је држава Србија изградила за расељене, али и Србе који су као подстанари живели у северном делу града. Нове, у црвено, плаво и жуто офарбане зграде, као да пркосе времену и свакодневици која је овде мучна и тешка.

Бошњак Хајро Пировић сећа се неких давних времена када је у целој Косовској Митровици, и тамо на југу, и овде на северу, живело чак 9.500 Бошњака.

– Сада је у граду са обе стране једва 400 мојих сународника. Овај део града је управо и добио име по Бошњацима. Али, сада их овде има толико да их на прсте можете избројати. У потрази за хлебом, одселили се људи, пут Црне Горе, Босне, а има их у Санџаку. Остали су овде само старији и они који раде у институцијама државе Србије. Велики проблем је овде незапосленост – каже Пировић који тврди да му је још прадеда говорио како је са Браниславом Нушићем, тада конзулом Србије у Приштини, пио кафу код чувених Адемагића.

Сада, као и свих ових година, Бошњаком махалом шетају неки нови људи у униформама – војници Кфора, припадници Еулекса, а има и оних у редовима Косовске полицијске службе. Све је некако тешко, и туробно, и мирише на барут. Са првим мраком све капије се замандале, а само храбрији прођу једном од ове три „главне” улице у насељу. Они, патрола Косовске полиције, до зуба наоружани војници, да овде више не буде као некада до рата, а затим први петлови, потмуло брујање тенкова или хеликоптера, који, бар у последњих месец дана, даноноћно надлећу, посебно овај део града.