Анатомија српског правосуђа – од Славка Ћурувије до надстрешнице

Негде у архивама српског правосуђа стоји фасцикла са именом Славка Ћурувије. Папир је вероватно пожутео, али реченице у предмету остале су исте и оне не застаревају. Оне чекају на одговоре које ће можда – неко и некада – прочитати наглас.
Али у Србији се прошлост не чита и не тумачи на такав начин. Она се пресавија, архивира и препушта колективном забораву. Отуда кључна карактеристика српског правосуђа можда и није корупција, нити селективна правда – већ уграђена амнезија: људи који су некада доносили штетне одлуке, који су у најкритичнијим тренуцима правду мешали са политичким циљевима, данас се налазе на позицијама које одлучују о судбинама других.

Зато, ако хоћемо да разумемо право лице српског правосуђа, не тражимо га у фасадама судова, у помпезним насловима реформских стратегија или у паролама о „независности” и „владавини права”. Потражимо га и посматрајмо у именима оних који су пресуђивали и којима је било пресуђено.

Тужитељка Јасмина Милановић Ганић, данас десна рука Младена Ненадића у Тужилаштву за организовани криминал (ТОК), постала је позната јавности када је 1. августа 2025. године покренула истрагу о финансијским аспектима пројекта реконструкције брзе пруге између Београда и Будимпеште, када је наложила хапшење бивших министара Томислава Момировића и Горана Весића. У међувремену се сазнало да ово тужилаштво није урадило ни вештачење, што наводи на закључак да нема доказ да ли је у овом послу оштећен републички буџет. То није сметало тужитељки Милановић Ганић да 1. августа објави да је у овом послу држава оштећена за 115 милиона долара.

Ако је током случаја „Надстрешница” постала звезда дела опозиционе јавности, дела медија и дела правосуђа, сумњам да госпођа Јасмина Милановић Ганић жели да се било ко сети случаја старог 26 година, када је по њеној оптужници 1999. године осуђен Славко Ћурувија, месец дана пре његовог убиства.
Најбрже суђење у историји српског правосуђа одржано је за један дан, у петак, 5. марта 1999. године у Првом општинском суду у Београду, када су, због ширења лажних вести, осуђени Славко Ћурувија, власник новина „Дневни телеграф”, као и новинари Зоран Луковић и Срђан Јанковић. Тужилац на овом суђењу била је Јасмина Милановић Ганић.
Како је у питању био политички процес највишег ранга, никада се у правосудним круговима није сазнало како је тада млада тужитељка добила овако велики случај. Али по догађајима који су уследили, она се својски трудила да осуди Славка Ћурувију по сваку цену.
Кривично дело: „ширење лажних вести”. Тужилац: Јасмина Милановић Ганић. Ћурувија се терети за текст који није потписао, који није уредио и који није написао, јер у то време није ни био у земљи. Налазио се на службеном путу у Вашингтону. У доба без имејлова, без роминга, без друштвених мрежа. Био је не само физички већ и технички одсутан.
За тужитељку Милановић Ганић то није била препрека. Докази о путовању су одбачени. Логика је суспендована. Остала је само воља да се пресуда изрекне.
Одбрана и тадашњи слободни медији тврдили су управо то. Да је Јасмина Милановић Ганић оптужила Славка Ћурувију да је крив за објављивање једног текста у листу „Дневни телеграф”, иако је био само власник новина, без функције главног и одговорног уредника, а како није био ни потписан као аутор текста, није могао да буде одговоран. Тужитељка Милановић Ганић одбацила је доказе да се Ћурувија тих дана, када је обављен текст, налазио на службеном путу у Вашингтону. Било је то време без социјалних мрежа, без роминга на мобилним телефонима, без свуда доступног интернета и без имејлова, па неко ко је био на другој страни света није имао ни било какву могућност да учествује у писању текста на другом крају планете. Све то нису били довољни аргументи за тужитељку Милановић Ганић, па се Славко Ћурувија нашао на њеној оптужници.
Судија Крсто Бобот заказао је претрес за петак, 5. март, 1999. године, иако двојица окривљених нису били присутна на главном претресу. Закључио је да њихово присуство „није неопходно”. У понедељак, 8. марта 1999. године Ћурувија и двојица новинара – Срђан Јанковић и Зоран Луковић – осуђени су на пет месеци затвора. Четврти оптужени који је тих дана био у болници и за то предао суду уредну документацију, кога је Јасмина Милановић Ганић као и Ћурувију ипак оптужила, био је ослобођен.
Агресија НАТО-а на СР Југославију почиње 24. марта 1999. године, али Јасмина Милановић Ганић, под бомбама НАТО-а, вредно пише и тражи да се преиначи ослобађајућа пресуда ослобођеном Драгану Новаковићу, те да се строжа казна изрекне тројици првостепено осуђених, јер је „изречена казна блага и неадекватна степену друштвене опасности учињеног кривичног дела”.
Тог 5. марта знало се да је питање дана када ће НАТО да изврши агресију на СР Југославију. Коме је била потребна журба да се на пет месеци осуди Славко Ћурувија? Да ли зато што му је после првостепене пресуде одузет пасош? Тако га је власт задржала у земљи као таоца што ће, испоставило се, бити трагично погубно за њега.

На основу тадашњих прописа, „Дневни телеграф” и његови новинари могли су у прекршајном поступку да буду осуђени за седам дана, али на новчане казне. Неко је, међутим, инсистирао на кривичном поступку и одласку у затвор по сваку цену.

Славко Ћурувија убијен је 11. априла 1999. године у хаустору зграде у којој је живео, па је уместо на пет месеци затвора остао да лежи устрељен, у локви крви. Пресуда је извршена, па тужитељка Јасмина Милановић Ганић 16. априла доноси решење којим се кривични поступак против њега обуставља „јер нема услова да се поступак настави!”
Тако је Ћурувија у српском правосуђу прошао пун круг: осуђен док је жив, ослобођен кад је мртав!
Агресија НАТО-а на нашу земљу била је у пуном јеку, али веће Окружног суда у Београду које су чинили Синиша Важић, касније, после петооктобарске промене власти до 2009. године, председник Окружног суда, и Ната Месаревић, у петооктобарској власти председница Високог савета судства и председница Врховног касационог суда, потврђују пресуду и преживеле новинаре шаљу у затвор.

Интересантно је да се 13 година после убиства Славка Ћурувије на Радију Слободна Европа у тексту под насловом „Ћурувија – костур у орману госпође Месаровић”, који је потписала колегиница Бранка Тривић, констатује да се тадашња „првосвештеница” српског правосуђа није сећала своје улоге у суђењу Славку Ћурувији.

На питање ауторке текста да ли је као тадашњи судија Другостепеног одељења Окружног суда у Београду потврдила пресуду Славку Ћурувији, Месаровићева је одговорила:

– Ћурувија код мене никад није био окривљени, никада.

На инсистирање Радија Слободна Европа – да ли је Месаровићева била у другостепеном судском већу које је потврдило пресуду против Ћурувије 1999. године – Месаровићева је рекла:

– То не знам, знате. Ја могу да кажем да није био мој предмет, а да ли сам била у већу – то морам да проверим.

Судија Синиша Важић, који је такође био у судском већу које је 1999. године потврдило петомесечну казну затвора Ћурувији и његовим колегама, за разлику од госпође Месаровић, имао је боље памћење. Сетио се своје одлуке и улоге Нате Месаровић.

Дакле, Радио Слободна Европа у поменутом тексту објављеном 21. марта 2012. године констатовао је следеће: „Не само да нова демократска власт, пре свега Демократска странка, као стуб актуелне коалиције, није нашла баш ништа спорно у пресуди коју је Ната Месаровић потврдила Славку Ћурувији у Милошевићево време него ју је и наградила катапултирајући је у сам врх треће гране власти. Сада је на функцији председнице Врховног касационог суда и Врховног савета судства, одакле суверено спроводи „реформу” српског правосуђа.

О овом феномену писао је и недељник „Време”, у тексту објављеном 4. априла 2012. године под насловом „Пресуде, побуде и последице”, који је потписала Татјана Тагиров. Она подсећа да је жалбу у којој тужилаштво тражи да се изрекне строжа казна за тројицу првооптужених 1999. године потписује тадашња заменица ОЈТ-а Јасмина Милановић, која се до 2012. године успела до позиције заменице вишег тужиоца у Београду.
Колегиница Тагиров истиче како је занимљива слика коју даје реформисано правосуђе 2012. године. Јер сви актери овог случаја (Ћурувија) брзометно напредују, осим прекршајца Главоњића и судије Крста Бобота, који је у крајњој консеквенци посредно кажњен нереизбором супруге судије, која је очигледно платила његове грехе. Али тужитељка Милановић, Синиша Важић и Ната Месаровић пењу се у саме сводове српског правосуђа.

Наиме, после 5. октобра, док се вршила масовна чистка судија и тужилаца, Јасмина Милановић Ганић учествује у писању оптужнице против Слободана Милошевића, једне од правно најбизарнијих у новијој историји, где се бивши председник СР Југославије терети за „притисак” на генералну секретарку владе госпођу Живку Цицу Кнежевић да се дадиљи Милошевићевог унука додели стан.
Невидљиве нити воде тужитељку из случаја Ћурувија у Више јавно тужилаштво. Данас је она стуб Тужилаштва за организовани криминал.
И иронија је истовремено савршена и мрачна, као пресуда из 1999. године. Исто то тужилаштво води истрагу о убиству Славка Ћурувије. Круг је тако затворен. Тужилаштво у којем је Јасмина Ганић Милановић данас најближа сарадница Младену Ненадићу покреће истрагу за убиство Славка Ћурувије. Она која га је оптужила давне 1999. године је међу онима који траже његове убице!

Јасмина Милановић Ганић не прича својим колегама о својој прошлости и давном случају који је прати као сенка. Важно је, разуме се, истаћи да нико не може тврдити да је тужитељка Милановић Ганић свесно учествовала у завери за убиство Славка Ћурувије. За то нема доказа, нити ико има право да такву тврдњу износи.
Али правосуђе не почива само на кривици. Почива и на одговорности, моралу и савести. А одговорност почиње питањем: да ли је она својим професионалним поступцима, несвесно или равнодушно, учествовала у ланцу догађаја који су довели до смрти Славка Ћурувије?
И да ли у истрази о његовом убиству недостаје њена исповест, као важног учесника једног од најмрачнијих и најтајанственијих догађаја у последње три српске деценије?

Питања која се намећу нису злонамерна, већ логична: Како је добила предмет? Под каквим околностима је вођен случај? Да ли данас мисли да је суђење Славку Ћурувији и његовим новинарима било правично? Да ли сматра да је одузимање пасоша било грешка? Да ли је ико у том поступку, укључујући и тужитељку, поставио себи и осталима питање: „Шта се Славку Ћурувији може десити ако остане у земљи?”
На основу јавних извора, тужитељку Јасмину Милановић Ганић то нико никада није питао, нити је она икоме о томе јавно говорила.

Ћутање није злочин. Али у одређеним тренуцима ћутање постаје биографија.
Госпођа Јасмина Милановић Ганић наставила је пут ка врху садашњег српског правосуђа које би требало да буде независна институција. Или је то тек само илузија о људима који су део кабинетских инфраструктура и мреже особа које се крећу кроз систем тако што опстају. И покушавају да сенке из њихових биографија побегну што даље од њих.