Заглибљеност у мочвари (живота)

Полазећи од комада „Госпођа Олга” Милутина Бојића, написаног 1914. године, ибзеновске психолошке и породичне, грађанске драме, која ненаметљиво и вешто поставља питања извитоперених породичних вредности, лажног морала, дубоког лицемерја и ружног користољубља у браковима, односа између истина и лажи, као и наслеђених дугова, редитељ Југ Ђорђевић ствара сценски врло вредну и аутентичну представу савремених значења (драматургија Ђорђе Косић). У Бојићеву драму затворене структуре су укључени фрагменти народне бајке „У цара Тројана козје уши”, која метафорички такође говори о скривању/откривању истине и последицама избора истинитог/лажног живота. Представа почиње под упаљеним светлима у целој сали, тако да и гледаоци буду нарочито осветљене, избистрене свести, док глумица која игра служавку Марију и нараторку (Смиљана Маринковић), преплићући током целе радње ове две улоге, приповеда легенду о цару Тројану. Затим се светла гасе и почиње извођење Бојићеве драме, док ће се и касније, у битним драмским моментима, враћати пажња публике на значења и мотиве легенде о цару са козјим ушима, дајући тако и пожељни драматуршки баланс, односно утврђујући постојаност и доследност овог поступка и идеје, преплитања стварног и бајковитог.

Режија је такође врло прецизна и деликатна, израста из стилизације, условности, који једну у начелу реалистичку драму преводе и на поље метафоричког, поетског језика, што између осталог оправдава и коришћење састојака бајки. Визуелни ниво представе потврђује стилско опредељење, имајући у виду да сценска радња није, према очекивањима, смештена у грађански салон, већ у неко поље, конкретну и метафоричку мочвару која дави актере, утврђену прућем, груписаним стабљикама које прекривају позорницу (сценографија Драгана Пурковић Мацан, костим Велимирка Дамјановић). Сценску игру и атмосферу уопште карактерише специфична церемонијалност, грађена кроз прецизност покрета и аутентичност присуства глумаца на сцени, што такође успоставља те метафоричке слојеве значења, битно ширећи психолошке темеље игре.

Такође, сценска илузија се постојано и дискретно брехтовски руши; поред увођења паралелне приповести о цару Тројану, нараторка нам се на почетку представе обраћа директно, жели нам добро вече и добродошлицу на представу „Госпођа Олга”. На тај начин се на самом почетку разбијају традиционалне конвенције идентификације гледалаца са радњом, односно, публика се усмерава ка ангажованијем разумевању сценских догађаја и ликова. И касније, током представе, тај смисао ће се понављати кроз сличне, али и друге поступке, на пример, залажењем глумаца у наш простор, аудиторијума, чиме се такође конкретно и симболички бришу границе између нас. Такође, у пар сцена ће нараторка коментарисати ток догађаја из савременијег угла, на пример, циничним примедбама о браку, што такође доноси мисаона проширења Бојићеве драме.

Глумци играју у складу са редитељским приступом, стилизовано реалистички, односно поетско реалистички. Љубиша Савановић гради лик арогантног и себичног адвоката Новаковића, паразита који током дугогодишњег брака негује двоструки живот са љубавницом, богатом госпођом Олгом која издржава његову породицу. Александар Вучковић посебно уверљиво и изражајно игра његовог сина Гидру, одговарајућег наследника у улози паразита, размаженог и прорачунатог лезилебовића који, очевим стопама, планира брак из рачуна, са Олгином ћерком Вуком (Ива Милановић). Не брине га превише то што је она можда његова сестра, зато што су материјални интереси и конформизам, удобност живота, приоритет; они цинично бацају у сенку све друге квалитете, традиционалне вредности попут љубави и истинске привржености. А његов цинизам и чврста усмереност на остваривање личних (материјалних) интереса ће се показати као безгранични, у сцени флертовања са Вукином мајком, Олгом.

Слађана Зрнић такође веродостојно игра Новаковићку, адвокатову жену, која прагматично прихвата заједнички живот са госпођом Олгом, третирајући је врло необично, као пријатељицу. Ипак, истовремено се због односа њеног супруга осећа и невидљиво, непотребно, као да је предмет, а не људско биће, тражећи зато смисао постојања и наду у Гидри. Нела Михаиловић врло ауторитативно гради лик госпође Олге Ристићке, амбивалентног односа према Новаковићу, јер гаји и љубав и приврженост, али и гнушање према њему, окривљује га због одвајања од њеног супруга. А опипљиво чврсту снагу јој даје свест о моћи у породици Новаковића, моћи коју подразумева богатство, новац који је покретач скоро свега, у овој представи, али и у нашем свету, који ју је створио, својом незаситошћу материјалним (без)вредностима.