Мартовски преговори

Мартовски преговори били су последица велике немачке „зимске офанзиве” против партизана почетком 1943. године. Велики порази немачких армија на источном ратишту (Стаљинградска битка) и у северној Африци, уз могућност да ће се англоамерички савезници искрцати на Балкану, узбунили су немачку врховну команду и приморали је да организује ратну операцију „Вајс” против Титових партизана, а касније и Дражиних четника на територији бивше Југославије, тачније БиХ и Црне Горе. Циљ операције био је уништење партизанских јединица на подручју Кордуна, Лике, Баније и Босанске крајине, према централној Босни, где се простирала тзв. Бихаћка партизанска република. После опкољавања и уништења главнине партизанске војске уследило би и потпуно разоружавање и уништење четничких одреда.

Армија од 100.000 окупаторских и квислиншких војски кренула је да врши опкољавање партизанске територије на којој се налазило близу 40.000 припадника НОВЈ са великим бројем рањеника (процењује се од 3.000 до 5.000), што је био велики баласт партизанима у пружању отпора и повлачењу. Тито и ВШ наредили су да се пробој врши кроз италијанске (Прозор) и четничке положаје (Калиновик) како би се што пре стигло и прешло преко реке Неретве, где се одиграла и чувена битка на Неретви. Партизани су однели победу над италијанском и четничком војском пробивши обруч, али су им Немци у садејству с усташко-домобранским и бугарским трупама разбили партизанску државу у Босни.

Партизанска војска на челу с Титом успела је да се пробије на југ према источној Херцеговини и Црној Гори, али уз велике жртве. Пошто Немци нису успели да униште главнину партизанске војске донели су одлуку да се офанзива настави. Крајем фебруара 1943. године, у часу највеће немачке офанзиве, партизани су заробили немачког мајора Артура Штрекера и 25 немачких војника. ВШ и Тито преко овог мајора започели су преговоре о закључивању примирја и размени заробљеника с Немцима како би добили на времену за повлачење и пробијање новог обруча.

Ти тзв. Мартовски преговори започети су 11. марта 1943. у Горњем Вакуфу, а настављени су у Загребу. С партизанске стране преговарачи су били Милован Ђилас, члан Политбироа КПЈ, Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије, и Владимир Велебит, официр за везу са страним војним мисијама. У писменом предлогу у тачки 4. тражи се примирје за време трајања преговора, а у тачки 5. наводи се да ће се сваки трајнији споразум регулисати од стране више команде и једне и друге стране. Том приликом партизанско вођство је истицало да главни непријатељи нису Немци, већ четници. Партизански делегати у име ВШ и Тита обећали су Немцима да ће, за разлику од четника, оружаном борбом спречити Англоамеричку инвазију у случају искрцавања на тлу Југославије.

Преговори су настављени у Загребу с немачким администратором Зигфридом Кашеом и немачким војним изаслаником генералом Едмундом Глезом Хорстенаумом, који су о томе обавестили немачку врховну команду у Берлину на челу с фирером. Каше је Берлину предложио склапање трајног споразума с партизанима, али су то одбили Хитлера и министар спољних послова Рибентроп.

Хитлер је био убеђен да ће у случају искрцавања савезника у Југославији и партизани и четници стати на страну савезника и ратовати против Немаца. Користећи период примирја Тито је наредио Кочиној Првој пролетерској дивизији да нападне четничку војску која је била стационирана на левој обали Лима и тада почиње борба између партизана и четника за Црну Гору. Партизани почетком маја 1943. разбијају јаку групацију четника од око 2.300 бораца Дринског и Романијског корпуса, и Лимско-четнички одред мајора Павла Ђуришића, а 14. маја 1943. Друга пролетерска дивизија под командом Пека Дапчевића заузима од четника Колашин, Бијело Поље и Беране, где је био погодан терен за инвазију.

Немци, схвативши шта партизани желе, средином маја 1943. спроводе нову немачко-италијанску офанзиву „Шварц” (Црно), вршећи концентрични напад на партизанске јединице Прве и Друге пролетерске дивизије. Судар је био веома снажан. По ватри, упорности непријатеља, садејству пешадије, артиљерије и авијације Тито и ВШ су закључили да то није само кршење споразума о примирју, него добро припремљена офанзива, која се претворила у крваву битку за опстанак партизана и четника, под називом битка на Сутјесци.

Занимљиво је мишљење југословенског историчара Бранка Петрановића који је сматрао да Мартовски преговори откривају суштину грађанског рата, где је партизанима и четницима било важније да униште једни друге као ривалску политичку страну, него сама борба против окупатора. Каже да су Немци желели да легализују партизане, као што су то урадили Италијани с четницима. Разлике су само у томе што је колаборација партизана с Немцима била епизодна, краткотрајна, јер су је прекинули Немци операцијом „Шварц”, за разлику од четничке колаборације, која је била трајна и била резултат четничке стратегије „Примирити се док не дође време за борбу”. Чак је и немачки администратор Херман Нојбахер у својим мемоарима објаснио да је резултат тих преговора између Немаца и партизана на крају била само размена заробљеника, посебно рањеника, и ништа више.

Миомир Гарашанин,

Београд