Омаж култним домаћим филмовима

Изложба Марије Секуле под називом „А сад адио” отвара се 5. фебруара у Стоваришту Материјала (Косте Главинића 17) и трајаће месец дана.

Како је саопштено, поставка је настала из једне једноставне, али важне идеје: Да се не заборави како смо се некада смејали. Кроз дух култних филмова екс-Ју кинематографије – „Ко то тамо пева”, „Варљиво лето ’68”, „Маратонци трче почасни круг”, „Национална класа”, „Врућ ветар”, „У раљама живота” – изложба оживљава хумор, иронију и менталитет једног времена које нас је обликовало.

„Изложба је настала из потребе да се сачува једно посебно колективно сећање. Смех који није био бег од стварности, већ њен најтачнији коментар. Смех који је носио иронију, пркос, топлину и интелигенцију једног времена. Припадам генерацији рођеној 1977. године, генерацији која је одрастала уз филмове тадашње Југославије, у тренутку када су они били много више од забаве. Ти филмови су били културни компас: носиоци наратива, традиције, морала, идеологије, али пре свега – духа времена. Кроз хумор су говорили оно што се није смело изговорити директно, кроз ликове су разоткривали друштво, а кроз реплике стварали заједнички језик који и данас сви разумемо”, објашњава ауторка.

Како додаје, филмови попут поменутих остварења урезали су се у колективну свест као архетипови наших породичних, друштвених и личних прича. Њихове сцене не памтимо само по кадровима, већ по емоцији – по смеху који је истовремено био горак и ослобађајући. И данас, деценијама касније, те реплике изговарамо спонтано, као шифру препознавања, као доказ заједничког порекла и искуства.

„Изложба ’А сад адио’ није носталгија у класичном смислу. Она је запис о времену, о менталитету и о начину на који смо кроз хумор учили да преживимо стварност. То је омаж једном културном наслеђу које нас је обликовало, али и тихо питање савременом тренутку: да ли се данас смејемо исто, и да ли се уопште препознајемо у сопственом смеху? Ова изложба је позив на сећање, али и на поновно гледање – не филмова, већ себе. Јер док год се сећамо како смо се некада смејали, постоји континуитет. А док постоји континуитет, ништа заиста није нестало”, истиче ауторка, која о начину на који ствара каже:

„У сликању се ослобађам вишкова и тражим оно што је најважније – чисту форму, отворену боју, јасну линију. Плошне површине и колорит за мене нису само естетски избор, већ начин да ухватим истину коју осећам. Боја говори пре речи, а линија је ритам мог унутрашњег хода… Живим у времену које се мења брзо и бурно, у друштву које непрестано раздваја, спаја, преобликује. Све чему сведочим, све што ме погађа, тихо улази у моје слике. Сликам као сведок, као неко ко жели да остави траг о ономе што се догађа око мене и у мени. Уметност ми постаје запис: документ времена, документ мог унутрашњег одговора на то време.”

Она на крају позива публику да дође, да се препозна, да се насмеје и да се сети – како је то некада било смејати се заједно.