Када мали Курд једе великог Американца

Усамљени јунаци у урбаном, глобализованом свету нашли су своје место на страницама нове књиге Владимира Арсенијевића, недавно објављене у издању куће „Самиздат Б 92” под називом „Предатор”. Најмлађи добитник НИН-ове награде („У потпалубљу” 1994. једини је дебитантски роман награђен овим признањем), аутор романа „Анђела” и „Мексико”, са Александром Зографом осмислио је и графичку новелу „Ишмаил”.

Арсенијевић (1965) био је уредник у издавачкој кући „Ренде”, главни и одговорни уредник „Лексикона ЈУ митологије”, организатор фестивала А књижевности (FAK YU), преводилац са енглеског језика, туристички водич, гитариста…, а данас је уредник у подружници издавачке куће „ВБЗ” у Београду.

У једној причи, по којој је књига добила име, проблематизујете однос жртве и злочинца. Њихове улоге су, како се чини, лако замењиве?

Био сам инспирисан канибалом из Немачке, који је 2003. ступио у контакт са својом жртвом и након што су утврдили да је то консензуални канибализам, заинтересовало ме је зашто би неко хтео да буде поједен и зашто би неко хтео да једе неког другог. Кад се догоди злочин, као да постоји неки еротизам починиоца који нас тера да сазнајемо најситније детаље о злочинцу, док жртва остаје изузета због, ваљда, елементарне пристојности. Међутим, жртва се буди и постаје жива и целовита оног момента када схватимо да она добровољно учествује у чину, па је филозофско питање да ли је добровољна жртва жртва, и где се формира граница између злочинца и оног који злочин трпи. Све заједно, ово је књига о најразличитијим видовима комуникације у коју људи ступају срећући се на најразличитије чудне начине. Па, између осталог, и једући једни друге.

И мали Курд, онда,једе великог Американца?

Било ми је јасно да тог великог, белог, социјално успешног Џима Рајса може да поједе само неко ко би био његова сушта супротност. Он, усамљен и незадовољан због контаката са људима, на први поглед делује невероватно уклопљено. Обучен у луксузну одећу обилази езготичне дестинације, ради посао на којем му многи завиде, и још је плаћен за то. Али, ако човек носи празнину коју непрестано осећа, и не успева да је испуни ничим што у животу прибави за себе, празнина почиње да га мења. И, онда, путем интернета проналази човека који је толико другачији од њега, а то је мали Курд… То што мали Курд једе великог богатог Американца може да се чита као прича о односу снага у свету и потреби о различитим врстама освете. Постоји нешто дубоко неуравнотежено у начину на који доживљавамо свет, и та врста акутне цивилизацијске неурозе ушла је у ову књигу. Западна мањина планете искључиво прича у монологу и оној тихој већини диктира начин на који ће да промишља свет. И то узнемирава.

Шта је са оном причом о преко потребном интеркултурном дијалогу...

Има нечег високопарног у томе да се бавиш спасавањем света а на сопственој кожи си увидео колико цело то настојање не задире дубоко. Кад се нађеш у улози објекта којим се те спасилачке организације служе, схватиш да сте њихова монета за маркетиншко поткусуривање. Ми имамо интеркултурне дијалоге чим отворимо уста, и није нам потребна дефиниција да бисмо се тиме бавили. На крају, и сва та наша ратовања су неки вид интеркултурног дијалога па није због тога свет постао бољи.

Можемо да говоримо из нашег искуства...

У најмрачнија времена сам разумео да ми немамо где да одемо и, на крају, кад се разиђе дим опет ћемо открити да сви стојимо на истом месту и да су се околности промениле. Нервира ме цинизам кад неко говори о југоносталгији. Ми говоримо истим језиком и не знам колико више разлога за комуникацију је потребно од тог. Тек сада, на пољу књижевности, Српско књижевно друштво сарађује са хрватским удружењем. Кажу „боље икад него никад”, али, побогу, 2009. је а наша неодлучност траје петнаест година. У Хрватској се, додуше, тренутно пише нешто боље него код нас.

Који би књижевни разлози били оправдање за то о чему говорите?

Разлог зашто се књижевност није модернизовала, у директној је вези са тиме што се читаво наше друштво није модернизовало у том периоду. Реч је о набуситој уображености која одбија да преформулише свој говор да би он био разумљив. То је она наша прича да није потребно ништа објашњавати јер ће истина продрети у свет. Тако је и српска књижевност веровала да је фантастична, само неко то треба да схвати, што се у међувремену није догодило. Ми и даље трпимо последице јер смо се затворили у сопствене оквире. Хрватски „Профил” отворио је у Београду своју подружницу, а за отварање књижаре заинтересован је и „ВБЗ”. „Алгоритам” слично размишља и постоји читав низ активности које су везане за освајање српског тржишта. Ниједан српски издавач није направио ни пола корака да се нађе на хрватском тржишту.

Од последњег романа направили сте паузу. Да ли је удела имао терет НИН-овог лауреата?

Тек касније сам заправо схватио колико ми је ова награда направила збрке у животу, у добром и у лошем смислу. Са једне стране, високо ме је катапултирала, и након тога издавачи ни не питају шта сам написао; напросто су заинтересовани за мој рад јер постоји уверење да су моје књиге комерцијалне и да добро пролазе код читалаца. Са друге стране, био сам изложен иницијалном одушевљењу, али и многим циничним реакцијама. Свака похвала коју сам на почетку добио, са „Анђелом” ми је десетоструко враћена по глави.

Да ли Вам смета када вас одређују као писца о догађајима без временске дистанце?

Збуњивало ме је зашто се то баш толико помиње. Човек има две мудрости: мудрост инстинкта, кад реагује онако како му каже стомак, и мудрост дистанце коју писци често више воле због званично неутралног односа. За писање о деведесетим годинама 20. века из деведесетих, никаква неутралност није била потребна. Нисам хтео да пишем књигу која би испод приче анализирала догађаје већ да вршим размену емоцијама, да оно што боли у животу у Србији тада пренесем на папир. И, показало се да дистанца није превише неопходна.

Да ли је тачно да сте у дечачком добу на писаћој машини прекуцавали туђе романе?

Само један. Прекуцао сам ону чувену путописну књигу „Кон Тики” Тора Хејердала кад сам имао око 10 година јер сам имао изражену дечју страст према индиго папиру. Тиме сам откривао ствари које се тичу саме технике писања и схватио колико писање заправо траје. И видео, можда не на фантастичном, али ипак довољно добром примеру, како се књига ствара. То што се учи на студијама књижевности, ја сам ето савладао прекуцавањем.