Прекодринац је био саборац и Карађорђа и Милоша

Бањалука – Симо Катић Прекодринац припада оној врсти људи које историја не заборавља сасвим, али их због сплета околности никада не изводи на главну позорницу. Његово име не стоји уз Карађорђево или Милоша Обреновића, не улази у школске синтезе попут Стевана Синђелића и Јакова Ненадовића, али је на свој начин изузетно занимљиво јер симболизује једну важну, понекад запостављену димензију устанка – ону „прекодринску”.      

Рођен у Подрињу, у крају у којем је Дрина била истовремено и граница и веза, Катић је припадао генерацијама Срба за које Босна и Србија нису биле две одвојене историјске судбине, већ један простор под различитим административним капама, тада Османског царства. Устанак из 1804. године схваћен је као сигнал, а не као локални инцидент, а људи попут Симе Катића нису „прелазили границу” да би се прикључили устанку – они су ступали у борбу која је у њиховој свести била заједничка. 

Историчар Радомир Ј. Поповић записао је да је Симо Катић класичан пример представника друштвеног слоја који је учествовао у покретању Првог српског устанка – трговац, материјално обезбеђен, са развијеним везама у Семберији и Мачви. Јанко Веселиновић наводи да је Симо још пре избијања устанка „ишао од села до села бајаги трговачким пословима, а у самој ствари текао пријатеље и разгоревао у њима мржњу према Турцима”. Како пише Поповић, Катић је око 1808. именован за бинбашу прекодринског, а три године касније и за војводу. У Карађорђевом протоколу из 1812/13. помиње се као војвода чија је специфичност била у томе што није управљао одређеном територијом, већ Прекодринцима – добровољцима у устаничкој војсци.   

Поред Катића, и Иван Кнежевић и Зека буљукбаша, такође „прекодринци”, наметнули су се као заповедници добровољачких чета у доњем Подрињу. Катић је учествовао у већини бојева на дринском фронту током Првог српског устанка – код Салаша, Лешнице, Лознице и Засавице. Код Бадовинаца је, према опису Стојана Обрадовића, сачекао две стотине Турака и до ногу их потукао. Његово учешће у боју на Лозници 1810. опевано је и у истоименој народној песми.  

О Катићу се говорило да се није устручавао да ради плена повреди аустријску границу. Када је код Раче запленио лађу са брашном једног аустријског трговца, касније се правдао на састанку с аустријским властима да је, ето, мислио да је реч о турској лађи. У последњим данима Првог српског устанка налазио се у шанцу на Равњу, а када је постало јасно да је даљи отпор узалудан, повукао се у Шабац. 

О његовим избегличким данима између два устанка мало се зна. Убрзо након што је збором у Такову обзнањен Други српски устанак, Катић је код ушћа Босута у Саву прешао у Мачву. Изгледа да није био ратник само једне побуне, већ део дужег историјског процеса. Његова биографија тиме добија континуитет – од наде 1804, преко пораза 1813, до опрезнијег, али трајнијег ослобађања које је уследило са Милошем Обреновићем. Расположење у Мачви 1815. године, међутим, није било повољно за устанак, пре свега због страшне турске одмазде две године раније.

Вук Караџић бележи да су Симо Катић, Радован Опанковић и Сава из Месараца побунили ваљевску Посавину, а да је након ослобођења Ваљева кнез Милош наредио Катићу и другима да по сваку цену дигну Мачву. То се показало као тежак задатак, јер су војводе биле суочене с оптужбама да су у одсудном тренутку издале народ.

Извршавајући Милошево наређење, Катић је покушао да обнови шанац на Равњу, а када у томе није успео, четовао је око Шапца. Уочи и током битке на Дубљу, у јулу 1815. године, био је међу најистакнутијим војсковођама у Мачви. Након споразума Милоша Обреновића и Марашли Али-паше започела је организација српских органа власти, а Катић је изабран за старешину Мачванске кнежине, касније среза, једне од највећих управних области тог ранга у Србији. Потписивао се као „обор кнез мачванске кнежине”, што је била привилегија резервисана за неколицину нахијских кнезова под чијом су влашћу биле по три или четири области.

Средином 1816. пао је у немилост кнеза Милоша због оптужби да не извршава наређења и да самовољно троши порез. Правдао се речима: „Ја бих волео свој живот изгубити на сваком месту, него вашу заповест преступити”, али је ипак смењен. Позадину Катићеве смене објашњава Јанко Веселиновић. Он пише чак да су Катић и Живан Чоњага уочи боја на Дубљу заговарали ликвидацију Милоша, Јеврема и Јована Обреновића. Његови биографи, међутим, наводе да је Катић убрзо повратио Милошеву наклоност, а још више поверење Јеврема Обреновића. Но, његов положај никада више није био као раније. 

Како истиче Радомир Ј. Поповић, без обзира на то да ли је био бинбаша, војвода, обор-кнез, кмет или буљукбаша, Симо Катић је од Првог српског устанка па све до смрти обављао важне обавештајне послове. Током устанка у Семберији је имао развијену обавештајну мрежу помоћу које је пратио сваки покрет турске војске. Крајем маја 1831. на Дрини се састао са Мустај-бегом, присталицом Хусеин-капетана Градашчевића, од кога је сазнао кретања побуњених босанских ага и бегова у сукобу с централном турском влашћу. Када је крајем 1833. буна у Босни угушена, на митровачкој скели обавестио је аге и бегове који су стигли до границе Србије да се не враћају у Босну и да им је пут ка Београду дозвољен искључиво воденим путем. 

Да је Катић терао и неку своју правду, показује и својеврсна „диверзантска акција” којој је претходио његов захтев аустријским пограничним влатима да му изруче бегунца из аустријске војске који је похарао сељаке у Црној Бари и Засавици. Пошто му је захтев одбијен, Катић је организовао заседу и извесног Марка Лупу отео из чамца који га је превозио из Митровице у Земун, како би га предао суду Шабачке нахије. Аустријске власти су због тога протестовале код кнеза Милоша, који је Катићу наложио да се неко време не појављује на граници, јер је обавестио Беч да га је казнио са „три месеца у гвожђу под апсом”. 

Катићев живот можда јесте био проткан и интригама, али је његов углед, према Поповићу, додатно порастао у четвртој деценији 19. века, иако ни тада није био лишен приговора на начин владања. Умро је у педесетој години и сахрањен је поред темеља старе глоговачке цркве, али се данас не зна тачно место његовог гроба. Његова задужбинарска делатност, иако локалног карактера, одражавала је дух времена у којем су истакнути појединци, од Карађорђа и кнеза Милоша до буљукбаша и кметова, личним примером подстицали државну и националну обнову.