У руском павиљону

После много перипетија, уселили смо се у руски павиљон. Фотељу, кревете и ормар расклопили смо да можемо да их провучемо кроз ходничак што води до нашег стана на шестом спрату, боље рећи келије од осамнаест квадрата. Телевизор дијагонале 72 центиметра нисмо расклапали – подигли смо га споља, сајлом, и убацили кроз прозор. Исто смо урадили и с фрижидером.

Нека је благословен архитекта: сетио се да на згради из 1948. наслаже стотинак станова, све мањи од мањег. Дуго је размишљао како то да уради, думао, думао... и док је цртао кућицу за свог пса, најзад му синуло. Баш док је бацакао оловку изнад главе – откровење се десило! Као у Кјубриковој „Одисеји у свемиру” – када мајмун у трену „схвата” да кост којом се поиграва може бити и оружје – и генијалцу се у магновењу, док му се плајваз окретао над фризуром, јавила визија пројекта! Направиће више кућица за псе! Много кућица... и населити их људима!

Срећом, идејно решење је „прошло” и у општини. Није ишло глат и као по лоју, али све је „завршено” за неколико година, што је добро пролазно време кад су папири у питању... То са документацијом увек је најтеже. Али се ипак заврши. Боље икад него никад.

И, сад, добро. Нађосмо се очи у очи нас четворо и пас у свом станчићу. Деца срећна, најзад имају сопствено ћоше. И жена и ја се облизујемо: нема више астрономских кирија и џвањкавих београдских газдарица. Тесно јесте, али се да превазићи. Понекад, али само понекад, не више од једном дневно, излећу осигурачи. Преживећемо и то! Канализационе цеви гргоље на фасади. Гргоље, али још не цуре. Шта мари! Власништво је власништво и не треба му гледати у зубе.

Израчунао сам просек. Осамнаест подељено на пет једнако је три кома шест. Еј, 3,6 по човеку, а о псу да не говоримо. А европски стандард је 14 квадрата по особи. Недостаје нам само нешто мање од 11. Одмах смо решили ствар: договорили се да повећамо „математику” тако што ћемо на смену да шетамо ван. Ми као одговорни родитељи нисмо ту по цео дан. Старије дете је пре подне у школи, тако да ово млађе, уколико куче избаци на улицу, има свих осамнаест квадратних метара на располагању, што је за четири више него у Европској унији! Мало ли је! Чим се оно прво врати из школе, ово друго иде и све је опет решено. А кад ми уморни пристигнемо с посла, већ је ноћ, и ко тад пита за просек. Бацамо се у кревет и ником није до „рачуна”, само нас интересује четврт квадрата јастука.

Уснулима мало шта треба. Што је дубљи сан, и потребе су мање!

Пало ми на памет да ово своје откриће о дубини сна препоручим посредством медија широј друштвеној заједници. Нека народ више и дубље спава, тако ће и потребе бити минималне, могуће и никакве. Телевизија ме међутим предухитрила: „седамдесет двојка” нас успављује шпанским лимунадама и репризама прастарих домаћих серија, а омиљени програм нам је кад приказују да у некаквој кући сви станари спавају. Дремамо уз њих који спавају, гледамо их како хрчу, пратимо сваки „пууууј” све док и сами не попајкимо.

Изгледа да је већ неко открио моје откриће. Није то необично у свету изумитеља. Дешавало се да иста идеја падне на памет неколицини научника!

Ако сагледам све околности, није нама лоше. Ево, комшије имају петоро деце, ташту и папагаја у истоветној квадратури. Осамнаест са девет... па ти види. Далеко су они од Уније. Фали им цигло 12 квадратних метара по души! А не могу ни да на смену користе келију: деца мала, нема напоље, а није ред да пусте папагаја па да га онда лове по парку. Једино је ташта фер: она прошета недељом изјутра на петнаест минута до пијаце, те унуцима повећа стан, а зету обасја живот. Човека спопадне нови оптимизам.

И тако, гурамо... Комшијски се испомажемо. Њихови клинци понекад са нашим гледају цртаће. Поређају се ко птићи по патосу који сам лично прекрио ламинатом. Тада им и топлије у гнезду. Можда неко одговоран и сврати да види да л’ им нешто треба. Како им је у тескоби. Да ли могу нешто да уче у тим „алкатраз” собичцима – парадоксално – у руском павиљону.

Ма нек су живи и здрави, одрашће, удаће се, поженити, одлепршаће и... проћи ће и то!