U ruskom paviljonu

Posle mnogo peripetija, uselili smo se u ruski paviljon. Fotelju, krevete i ormar rasklopili smo da možemo da ih provučemo kroz hodničak što vodi do našeg stana na šestom spratu, bolje reći kelije od osamnaest kvadrata. Televizor dijagonale 72 centimetra nismo rasklapali – podigli smo ga spolja, sajlom, i ubacili kroz prozor. Isto smo uradili i s frižiderom.

Neka je blagosloven arhitekta: setio se da na zgradi iz 1948. naslaže stotinak stanova, sve manji od manjeg. Dugo je razmišljao kako to da uradi, dumao, dumao... i dok je crtao kućicu za svog psa, najzad mu sinulo. Baš dok je bacakao olovku iznad glave – otkrovenje se desilo! Kao u Kjubrikovoj „Odiseji u svemiru” – kada majmun u trenu „shvata” da kost kojom se poigrava može biti i oružje – i genijalcu se u magnovenju, dok mu se plajvaz okretao nad frizurom, javila vizija projekta! Napraviće više kućica za pse! Mnogo kućica... i naseliti ih ljudima!

Srećom, idejno rešenje je „prošlo” i u opštini. Nije išlo glat i kao po loju, ali sve je „završeno” za nekoliko godina, što je dobro prolazno vreme kad su papiri u pitanju... To sa dokumentacijom uvek je najteže. Ali se ipak završi. Bolje ikad nego nikad.

I, sad, dobro. Nađosmo se oči u oči nas četvoro i pas u svom stančiću. Deca srećna, najzad imaju sopstveno ćoše. I žena i ja se oblizujemo: nema više astronomskih kirija i džvanjkavih beogradskih gazdarica. Tesno jeste, ali se da prevazići. Ponekad, ali samo ponekad, ne više od jednom dnevno, izleću osigurači. Preživećemo i to! Kanalizacione cevi grgolje na fasadi. Grgolje, ali još ne cure. Šta mari! Vlasništvo je vlasništvo i ne treba mu gledati u zube.

Izračunao sam prosek. Osamnaest podeljeno na pet jednako je tri koma šest. Ej, 3,6 po čoveku, a o psu da ne govorimo. A evropski standard je 14 kvadrata po osobi. Nedostaje nam samo nešto manje od 11. Odmah smo rešili stvar: dogovorili se da povećamo „matematiku” tako što ćemo na smenu da šetamo van. Mi kao odgovorni roditelji nismo tu po ceo dan. Starije dete je pre podne u školi, tako da ovo mlađe, ukoliko kuče izbaci na ulicu, ima svih osamnaest kvadratnih metara na raspolaganju, što je za četiri više nego u Evropskoj uniji! Malo li je! Čim se ono prvo vrati iz škole, ovo drugo ide i sve je opet rešeno. A kad mi umorni pristignemo s posla, već je noć, i ko tad pita za prosek. Bacamo se u krevet i nikom nije do „računa”, samo nas interesuje četvrt kvadrata jastuka.

Usnulima malo šta treba. Što je dublji san, i potrebe su manje!

Palo mi na pamet da ovo svoje otkriće o dubini sna preporučim posredstvom medija široj društvenoj zajednici. Neka narod više i dublje spava, tako će i potrebe biti minimalne, moguće i nikakve. Televizija me međutim preduhitrila: „sedamdeset dvojka” nas uspavljuje španskim limunadama i reprizama prastarih domaćih serija, a omiljeni program nam je kad prikazuju da u nekakvoj kući svi stanari spavaju. Dremamo uz njih koji spavaju, gledamo ih kako hrču, pratimo svaki „puuuuj” sve dok i sami ne popajkimo.

Izgleda da je već neko otkrio moje otkriće. Nije to neobično u svetu izumitelja. Dešavalo se da ista ideja padne na pamet nekolicini naučnika!

Ako sagledam sve okolnosti, nije nama loše. Evo, komšije imaju petoro dece, taštu i papagaja u istovetnoj kvadraturi. Osamnaest sa devet... pa ti vidi. Daleko su oni od Unije. Fali im ciglo 12 kvadratnih metara po duši! A ne mogu ni da na smenu koriste keliju: deca mala, nema napolje, a nije red da puste papagaja pa da ga onda love po parku. Jedino je tašta fer: ona prošeta nedeljom izjutra na petnaest minuta do pijace, te unucima poveća stan, a zetu obasja život. Čoveka spopadne novi optimizam.

I tako, guramo... Komšijski se ispomažemo. Njihovi klinci ponekad sa našim gledaju crtaće. Poređaju se ko ptići po patosu koji sam lično prekrio laminatom. Tada im i toplije u gnezdu. Možda neko odgovoran i svrati da vidi da l’ im nešto treba. Kako im je u teskobi. Da li mogu nešto da uče u tim „alkatraz” sobičcima – paradoksalno – u ruskom paviljonu.

Ma nek su živi i zdravi, odrašće, udaće se, poženiti, odlepršaće i... proći će i to!