Миљковић код своје куће

Ниш – Миљковић је тамо где је мит о њему најјачи. Тамо где је лаж о њему најболнија. Тамо где је истина о њему најпотребнија. Тамо где је он више него било где друго свој на своме.

Ако је једна хладна фебруарска ноћ 1961. доказала његову смртност, онда су деценије након тога доказале његову бесмртност. Пролазност, тиха и подмукла, згажена је у налету величанствене вечности.

И баш због тога, он, Бранко Миљковић данас има кућу и дом у срцу сваког љубитеља поезије где год се простиру српски језик и српска књижевност, чак и шире од тога.

Ипак, и тада и сада, и у доба крхке смртности и у потоњој непролазној, а доказаној вечности, само једно место на свету је његова колевка – Ниш.

Чекајући представу о Миљковићу, без обзира што ово није прво дело ове врсте посвећено песнику, публика у Нишу била је у стању зебње, знатижеље, надања и грча. На крају – десило се.

На Великој сцени Народног позоришта у Нишу, у суботу, 21. фебруара, одиграна је монодрама посвећена Бранку Миљковићу „27 – и дрво је рекло немој”, као ауторски пројекат младог нишког глумца Марка Радојевића.

Препуна сала позоришта, распродата данима унапред сведочила је делу које је достојан омаж књижевном генију.

Монодрама „27 – и дрво је рекло немој” настала је за време студентских дана Марка Радојевића и први пут је изведена на студентском „Урбан фесту” у Бањалуци пре више година. Стога њено извођење 21. фебруара у Нишу (формално као гостујуће представе) није права премијера, али јесте нови живот, сада већ зрелог и потпуно заокруженог комада који ће, судећи по реакцијама публике имати лепу позоришну будућност.

Радојевић у интроспективном делу покушава, а рекло би се у довољној мери и успева да уђе – не само у Миљковићеве ципеле и у његов капут већ и у његово биће. Ко је био Бранко када тадашња Југославија у њему види великог песника Миљковића, и ко је био Миљковић када негде у свом стану разапет између улазних врата, кревета, фрижидера и радног стола остане само двадесетседмогодишњи Бранко?

Представа прилично убедљиво говори о Миљковићевом унутрашњем свету, личним дилемама и ломовима у четири зида, пружајући публици прилику да сазна детаље из његовог живота који су до сада већини били непознати.

Мана овог дела, може бити његово прекратко трајање (45–50 минута), али и (можда за неке) недовољна ауторска храброст да се искочи из оквира званичног наратива и политичке (југоносталгичне) коректности, односно да се озбиљније загребе испод површине прошлог времена и система како би се јасно одговорило на кључно питање – да ли је Миљковић извршио самоубиство или је убијен?

Данас се Миљковић, вероватно и погрешно тумачи доминантно кроз призму романтичног и трагичног песника чије друштвено битисање педесетих година није имало ширу рефлексију изван књижевности.

Ипак, Миљковић у својој песми пита: „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.” Миљковић гради прилично блиску традиционалну и филозофску везу са Његошем, узимајући га „за врхунац и меру песничког језика” што је тада могло да изазове негативне реакције. Такође, непосредно пред саму смрт у присуству пријатеља Владимира Богдановића, Миљковић узвикује:„Зашто убијају песника у социјализму”.

Све то имплицира да је Миљковић упркос својим годинама, био и потенцијална друштвена појава која надилази оквир романтичног поете.

Коначно решење његове мистериозне смрти, дало би одговоре на многа питања – и на срећу или на несрећу, срушило би бројне митове: о времену, о блиској историји, о нечијој младости, о овој и о оној држави, на крају и о самом Миљковићу.

Мада, биће да ми волимо митове. Миљковић је свакако бесмртан и Миљковића је свакако убио наш свет. Да ли неко директно из тог нашег света или индиректно сви ми стварајући свет у којем је песник вечита луталица и сироче – остаће дилема (на срећу или на несрећу).

Кавез птицу не убија – и убија. Зависи како ко тумачи.