Miljković kod svoje kuće

Niš – Miljković je tamo gde je mit o njemu najjači. Tamo gde je laž o njemu najbolnija. Tamo gde je istina o njemu najpotrebnija. Tamo gde je on više nego bilo gde drugo svoj na svome.

Ako je jedna hladna februarska noć 1961. dokazala njegovu smrtnost, onda su decenije nakon toga dokazale njegovu besmrtnost. Prolaznost, tiha i podmukla, zgažena je u naletu veličanstvene večnosti.

I baš zbog toga, on, Branko Miljković danas ima kuću i dom u srcu svakog ljubitelja poezije gde god se prostiru srpski jezik i srpska književnost, čak i šire od toga.

Ipak, i tada i sada, i u doba krhke smrtnosti i u potonjoj neprolaznoj, a dokazanoj večnosti, samo jedno mesto na svetu je njegova kolevka – Niš.

Čekajući predstavu o Miljkoviću, bez obzira što ovo nije prvo delo ove vrste posvećeno pesniku, publika u Nišu bila je u stanju zebnje, znatiželje, nadanja i grča. Na kraju – desilo se.

Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Nišu, u subotu, 21. februara, odigrana je monodrama posvećena Branku Miljkoviću „27 – i drvo je reklo nemoj”, kao autorski projekat mladog niškog glumca Marka Radojevića.

Prepuna sala pozorišta, rasprodata danima unapred svedočila je delu koje je dostojan omaž književnom geniju.

Monodrama „27 – i drvo je reklo nemoj” nastala je za vreme studentskih dana Marka Radojevića i prvi put je izvedena na studentskom „Urban festu” u Banjaluci pre više godina. Stoga njeno izvođenje 21. februara u Nišu (formalno kao gostujuće predstave) nije prava premijera, ali jeste novi život, sada već zrelog i potpuno zaokruženog komada koji će, sudeći po reakcijama publike imati lepu pozorišnu budućnost.

Radojević u introspektivnom delu pokušava, a reklo bi se u dovoljnoj meri i uspeva da uđe – ne samo u Miljkovićeve cipele i u njegov kaput već i u njegovo biće. Ko je bio Branko kada tadašnja Jugoslavija u njemu vidi velikog pesnika Miljkovića, i ko je bio Miljković kada negde u svom stanu razapet između ulaznih vrata, kreveta, frižidera i radnog stola ostane samo dvadesetsedmogodišnji Branko?

Predstava prilično ubedljivo govori o Miljkovićevom unutrašnjem svetu, ličnim dilemama i lomovima u četiri zida, pružajući publici priliku da sazna detalje iz njegovog života koji su do sada većini bili nepoznati.

Mana ovog dela, može biti njegovo prekratko trajanje (45–50 minuta), ali i (možda za neke) nedovoljna autorska hrabrost da se iskoči iz okvira zvaničnog narativa i političke (jugonostalgične) korektnosti, odnosno da se ozbiljnije zagrebe ispod površine prošlog vremena i sistema kako bi se jasno odgovorilo na ključno pitanje – da li je Miljković izvršio samoubistvo ili je ubijen?

Danas se Miljković, verovatno i pogrešno tumači dominantno kroz prizmu romantičnog i tragičnog pesnika čije društveno bitisanje pedesetih godina nije imalo širu refleksiju izvan književnosti.

Ipak, Miljković u svojoj pesmi pita: „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.” Miljković gradi prilično blisku tradicionalnu i filozofsku vezu sa Njegošem, uzimajući ga „za vrhunac i meru pesničkog jezika” što je tada moglo da izazove negativne reakcije. Takođe, neposredno pred samu smrt u prisustvu prijatelja Vladimira Bogdanovića, Miljković uzvikuje:„Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”.

Sve to implicira da je Miljković uprkos svojim godinama, bio i potencijalna društvena pojava koja nadilazi okvir romantičnog poete.

Konačno rešenje njegove misteriozne smrti, dalo bi odgovore na mnoga pitanja – i na sreću ili na nesreću, srušilo bi brojne mitove: o vremenu, o bliskoj istoriji, o nečijoj mladosti, o ovoj i o onoj državi, na kraju i o samom Miljkoviću.

Mada, biće da mi volimo mitove. Miljković je svakako besmrtan i Miljkovića je svakako ubio naš svet. Da li neko direktno iz tog našeg sveta ili indirektno svi mi stvarajući svet u kojem je pesnik večita lutalica i siroče – ostaće dilema (na sreću ili na nesreću).

Kavez pticu ne ubija – i ubija. Zavisi kako ko tumači.