Од оних бурних дана ослобођења, Нови Сад и Војводина нису доживели ни веће, ни спонтаније народно славље. Данашњи дан је у Војводини одиста велики празник, јер је народ дошао да се одужи свом сину, Светозару Милетићу, прегаоцу, револуционару и борцу за његове остварене слободе.

Овако гласи почетак „Политикине” репортаже о освећењу споменика Светозару Милетићу у Новом Саду у недељу, 1. октобра 1939. Податак да је репортажа, уз три фотографије, објављена на више од читаве стране нашег листа сведочи да се радило о прворазредном друштвеном и политичком догађају.

„Све куће биле су окићене заставама, а улице, осветљене, пуне света. Возови су пристизали сваког часа и изгледало је као да се читава Војводина слегла у Нови Сад да присуствује откривању споменика Светозару Милетићу, који је био и остао њен највећи понос”, навели су на почетку текста „Политикини” извештачи М. Шантић и Д. Ђорђевић.

Свечаности на главном градском тргу претходио је помен на Успенском гробљу, који су служили архијерејски намесник Владимир Јанкулов, прота Алимпије Поповић и парох Стеван Поповић, а на јектенија су одговарали чланови Мушког академског хора и Музичког друштва. Крај Милетићевог гроба били су и чланови Одбора за подизање споменика, са др Влатком Мачеком на челу, као и делегати националних и културних друштава из читаве Војводине. Присуствовала је и Милетићева ћерка Милица, удовица Јаше Томића (1856–1922), Милетићевог наследника у Српској народној слободоумној странци, која је 1891. променила име у Српска радикална странка.

Након помена, највиши представници државне власти и војске на железничкој станици су дочекали председника Краљевске владе Драгишу Цветковића и министре из његовог кабинета. Истим возом, из Београда је стигла повећа група новинара, али и велики број грађана не само из престонице, већ из свих крајева Србије.

На Тргу ослобођења, окићеном тробојкама и декоративним зеленилом, већ тада се тискала маса света, а високе званице су заузеле места на почасној трибини, за ову прилику подигнутој преко пута споменика. Са леве и десне стране, места су заузели представници разних институција из свих крајева земље.

„Наоколо свуда била су постројена многобројна културна и национална друштва из целе Војводине, са својим заставама. На посебној трибини је мешовити хор певачких друштава из свих крајева, којим је дириговао г. Светолик Пашћан. Са све четири стране пространог трга шпалир је држала школска омладина, чији ред и лепу дисциплину треба нарочито истаћи”, наведено је у репортажи „Политике”, уз бритак и сликовит опис Милетићеве ћерке Милице и унука Светозара:

„Скромна и готово неприметна, она је повучено стајала са једним малишаном, по свој прилици њеним унуком, далеко од свих који су се гурали и хтели да буду примећени на овом свечаном скупу. Близу њих био је и унук Светозара Милетића, инжињер архитекта, који носи његово име. Он је био у униформи резервног капетана, пошто је ових дана позван на војну вежбу.”

Свечаност је почела када је на Трг ослобођења стигао краљев изасланик, бригадни генерал Вуко Лепетић. Тада је пред микрофон стао председник Одбора за подизање споменика и председник Матице српске др Александар Моч. Говорећи о личности и делу Светозара Милетића, он је, између осталог, рекао да „борбенијег и револуционарнијег борца у служби српскога народа у Војводини није било”, да нико у толикој мери није бринуо о „задацима и дужностима Кнежевине Србије, о Босни и Херцеговини, о односима Срба према Хрватима, о организацији српске народне црквено-школске аутономије”. Завршавајући свој говор, др Моч је нагласио да захвално српство Милетићу подиже „величанствени споменик од туча и камена, ремек-дело највећег југословенског вајара Ивана Мештровића, да би овај споменик, као оличење несебичности, борбености, херојства и пожртвовања, служио као вечити и светао пример и садашњици и будућности нашега народа”.

Након др Александра Моча, окупљенима се обратио премијер Краљевске владе Драгиша Цветковић, указавши на почетку да „народ који не цени своје великане није достојан своје прошлости.” Затим је детаљно изнео Милетићеву животну и политичку биографију, завршивши говор покличем примереним времену: „Нека је слава Светозару Милетићу, великом борцу за народна права и апостолу југословенства!”

У истом „кључу” био је и телеграм упућен краљу Петру Другом Карађорђевићу, који је прочитао др Александар Моч: „Учесници на прослави откривања споменика Светозару Милетићу у Новом Саду, у присуству изасланика Вашег Величанства, Краљевске владе, представника цркава, војске и многобројних установа и друштава окупљених на свечаној академији, поздрављају свог љубљеног Краља уз изразе своје непоколебљиве верности и оданости.”

На крају свечаности, војна музика интонирала је државну химну, а мешовити хор је отпевао и популарне мелодије „Оро кликће са висине” и „Већ се српска застава вије”. Затим је споменик предат на чување председнику општине др Милошу Петровићу.

„Нови Сад с поносом прима најдрагоценији свој украс, споменик првог међу првима, бесмртног војвођанског тића Светозара Милетића. Као неугасиво жариште националне мисли, као узлетиште свих стремљења у минулим борбама за народне идеале, Нови Сад је очувао пуну чистоту култа Милетића”, рекао је Петровић.

Кратко време након што је славље минуло, кроз изливе дивљења Мештровићевом вајарском делу, почела су да се новосадском калдрмом ваљају извесна питања попут „Зашто Милетићев споменик гледа према католичкој цркви и коме прети”, „Зашто је постамент тако низак и није у пропорцији са величином споменика”, „Зашто аутор споменика није дошао на откривање споменика и да ли то значи да потцењује Војводину”... Нека од ових питања претресана су и на Годишњој скупштини Матице српске, али ни тада нису дата довољна и потпуна објашњења.

Наравно, на ове „чаршијске приче” новосадска штампа није остала глува, па је цитирана изјава неименоване „веома добро упућене личности” која је одговорила на три горепоменута најчешћа питања:

„Пре свега, рђава је шала када се тврди да Милетић, према замисли вајара Мештровића, било коме прети. Идеја г. Мештровића је била да прикаже Милетића како излази из Градске куће, у којој је, као градски начелник, тако мушки и храбро, у ставу бескомпромисног националисте, бранио наша национална права. Такође, не треба заборавити и ту чињеницу да када је Милетић био градоначелник, Градска кућа се налазила на сасвим другом месту, а не на данашњем.

Постамент је одиста мало низак, али то је г. Мештровић намерно учинио само зато да би фигура Милетићева дошла што јаче до изражаја. Прекори који су упућени Мештровићу да намерно није хтео, као Хрват, да учествује на свечаности откривања споменика такође су сасвим депласирани, јер је прво познато, и то добро, да је г. Мештровић добар Југословен још од пре рата, те да са југословенске линије није никако скретао. Друго, што је још важније, г. Мештровић је веома скроман човек и не воли параде и церемоније. Никада, ни у једној прилици није учествовао на свечаностима, ни у Варшави, ни у Букурешту, ни у другим местима, када су откривани његови радови, па зато није дошао ни у Нови Сад, иако је нарочиту пажњу обраћао изради баш Милетићевог споменика, који је извајан од најбољег херцеговачког мрамора, који се вади у Јабланици, из којег је извајан и Споменик незнаном јунаку на Авали”, гласило је појашњење „веома добро упућене личности”.

Дирљиве речи из родног Мошорина

Репортажа објављена у „Политици” о откривању споменика Светозару Милетићу допуњена је извештајем са Свечане академије, одржане истога дана у Народном спомен-дому, после чега је у ресторану „Занатски дом” приређен банкет за више од 300 званица.

У набрајању многобројних појединаца и делегација које су током поподнева положиле венце пред Милетићев споменик, репортери нашег листа посебно су издвојили председника општине Мошорин, Милетићевог родног места. Описали су да је дошао народски одевен, у сељачком кожуху, и навели његове речи: „Као знак љубави и захвалности наше и заслуженог признања, полажем венац овај. Неумрли Светозаре, сине наш, Мошорин, твој мили завичај, придружујући се нашем, а и твом слављу, радосно и усхићено ти кличе: „Слава ти и хвала!”

Иначе, у броју од 1. октобра 1939, на сам дан откривања споменика, „Политика” је објавила опширан текст „Светозар Милетић”, из пера др Јована Радонића. Како и приличи најугледнијем листу на овим просторима, ауторство је поверено највећем ауторитету у овој области. Јован Радонић (1873–1956) био је редовни професор на Универзитету у Београду, секретар Српске краљевске академије, спољни члан чешке академије у Прагу, дописни члан ЈАЗУ у Загребу и румунске академије у Букурешту, као и члан књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. У његовом колосалном историографском делу посебно место заузима проучавање повести Срба у Војводини, а и сам је написао велики број научних радова са намером да одбрани интересе нашег народа у Војводини.