Od onih burnih dana oslobođenja, Novi Sad i Vojvodina nisu doživeli ni veće, ni spontanije narodno slavlje. Današnji dan je u Vojvodini odista veliki praznik, jer je narod došao da se oduži svom sinu, Svetozaru Miletiću, pregaocu, revolucionaru i borcu za njegove ostvarene slobode.

Ovako glasi početak „Politikine” reportaže o osvećenju spomenika Svetozaru Miletiću u Novom Sadu u nedelju, 1. oktobra 1939. Podatak da je reportaža, uz tri fotografije, objavljena na više od čitave strane našeg lista svedoči da se radilo o prvorazrednom društvenom i političkom događaju.

„Sve kuće bile su okićene zastavama, a ulice, osvetljene, pune sveta. Vozovi su pristizali svakog časa i izgledalo je kao da se čitava Vojvodina slegla u Novi Sad da prisustvuje otkrivanju spomenika Svetozaru Miletiću, koji je bio i ostao njen najveći ponos”, naveli su na početku teksta „Politikini” izveštači M. Šantić i D. Đorđević.

Svečanosti na glavnom gradskom trgu prethodio je pomen na Uspenskom groblju, koji su služili arhijerejski namesnik Vladimir Jankulov, prota Alimpije Popović i paroh Stevan Popović, a na jektenija su odgovarali članovi Muškog akademskog hora i Muzičkog društva. Kraj Miletićevog groba bili su i članovi Odbora za podizanje spomenika, sa dr Vlatkom Mačekom na čelu, kao i delegati nacionalnih i kulturnih društava iz čitave Vojvodine. Prisustvovala je i Miletićeva ćerka Milica, udovica Jaše Tomića (1856–1922), Miletićevog naslednika u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci, koja je 1891. promenila ime u Srpska radikalna stranka.

Nakon pomena, najviši predstavnici državne vlasti i vojske na železničkoj stanici su dočekali predsednika Kraljevske vlade Dragišu Cvetkovića i ministre iz njegovog kabineta. Istim vozom, iz Beograda je stigla poveća grupa novinara, ali i veliki broj građana ne samo iz prestonice, već iz svih krajeva Srbije.

Na Trgu oslobođenja, okićenom trobojkama i dekorativnim zelenilom, već tada se tiskala masa sveta, a visoke zvanice su zauzele mesta na počasnoj tribini, za ovu priliku podignutoj preko puta spomenika. Sa leve i desne strane, mesta su zauzeli predstavnici raznih institucija iz svih krajeva zemlje.

„Naokolo svuda bila su postrojena mnogobrojna kulturna i nacionalna društva iz cele Vojvodine, sa svojim zastavama. Na posebnoj tribini je mešoviti hor pevačkih društava iz svih krajeva, kojim je dirigovao g. Svetolik Pašćan. Sa sve četiri strane prostranog trga špalir je držala školska omladina, čiji red i lepu disciplinu treba naročito istaći”, navedeno je u reportaži „Politike”, uz britak i slikovit opis Miletićeve ćerke Milice i unuka Svetozara:

„Skromna i gotovo neprimetna, ona je povučeno stajala sa jednim mališanom, po svoj prilici njenim unukom, daleko od svih koji su se gurali i hteli da budu primećeni na ovom svečanom skupu. Blizu njih bio je i unuk Svetozara Miletića, inžinjer arhitekta, koji nosi njegovo ime. On je bio u uniformi rezervnog kapetana, pošto je ovih dana pozvan na vojnu vežbu.”

Svečanost je počela kada je na Trg oslobođenja stigao kraljev izaslanik, brigadni general Vuko Lepetić. Tada je pred mikrofon stao predsednik Odbora za podizanje spomenika i predsednik Matice srpske dr Aleksandar Moč. Govoreći o ličnosti i delu Svetozara Miletića, on je, između ostalog, rekao da „borbenijeg i revolucionarnijeg borca u službi srpskoga naroda u Vojvodini nije bilo”, da niko u tolikoj meri nije brinuo o „zadacima i dužnostima Kneževine Srbije, o Bosni i Hercegovini, o odnosima Srba prema Hrvatima, o organizaciji srpske narodne crkveno-školske autonomije”. Završavajući svoj govor, dr Moč je naglasio da zahvalno srpstvo Miletiću podiže „veličanstveni spomenik od tuča i kamena, remek-delo najvećeg jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića, da bi ovaj spomenik, kao oličenje nesebičnosti, borbenosti, herojstva i požrtvovanja, služio kao večiti i svetao primer i sadašnjici i budućnosti našega naroda”.

Nakon dr Aleksandra Moča, okupljenima se obratio premijer Kraljevske vlade Dragiša Cvetković, ukazavši na početku da „narod koji ne ceni svoje velikane nije dostojan svoje prošlosti.” Zatim je detaljno izneo Miletićevu životnu i političku biografiju, završivši govor pokličem primerenim vremenu: „Neka je slava Svetozaru Miletiću, velikom borcu za narodna prava i apostolu jugoslovenstva!”

U istom „ključu” bio je i telegram upućen kralju Petru Drugom Karađorđeviću, koji je pročitao dr Aleksandar Moč: „Učesnici na proslavi otkrivanja spomenika Svetozaru Miletiću u Novom Sadu, u prisustvu izaslanika Vašeg Veličanstva, Kraljevske vlade, predstavnika crkava, vojske i mnogobrojnih ustanova i društava okupljenih na svečanoj akademiji, pozdravljaju svog ljubljenog Kralja uz izraze svoje nepokolebljive vernosti i odanosti.”

Na kraju svečanosti, vojna muzika intonirala je državnu himnu, a mešoviti hor je otpevao i popularne melodije „Oro klikće sa visine” i „Već se srpska zastava vije”. Zatim je spomenik predat na čuvanje predsedniku opštine dr Milošu Petroviću.

„Novi Sad s ponosom prima najdragoceniji svoj ukras, spomenik prvog među prvima, besmrtnog vojvođanskog tića Svetozara Miletića. Kao neugasivo žarište nacionalne misli, kao uzletište svih stremljenja u minulim borbama za narodne ideale, Novi Sad je očuvao punu čistotu kulta Miletića”, rekao je Petrović.

Kratko vreme nakon što je slavlje minulo, kroz izlive divljenja Meštrovićevom vajarskom delu, počela su da se novosadskom kaldrmom valjaju izvesna pitanja poput „Zašto Miletićev spomenik gleda prema katoličkoj crkvi i kome preti”, „Zašto je postament tako nizak i nije u proporciji sa veličinom spomenika”, „Zašto autor spomenika nije došao na otkrivanje spomenika i da li to znači da potcenjuje Vojvodinu”... Neka od ovih pitanja pretresana su i na Godišnjoj skupštini Matice srpske, ali ni tada nisu data dovoljna i potpuna objašnjenja.

Naravno, na ove „čaršijske priče” novosadska štampa nije ostala gluva, pa je citirana izjava neimenovane „veoma dobro upućene ličnosti” koja je odgovorila na tri gorepomenuta najčešća pitanja:

„Pre svega, rđava je šala kada se tvrdi da Miletić, prema zamisli vajara Meštrovića, bilo kome preti. Ideja g. Meštrovića je bila da prikaže Miletića kako izlazi iz Gradske kuće, u kojoj je, kao gradski načelnik, tako muški i hrabro, u stavu beskompromisnog nacionaliste, branio naša nacionalna prava. Takođe, ne treba zaboraviti i tu činjenicu da kada je Miletić bio gradonačelnik, Gradska kuća se nalazila na sasvim drugom mestu, a ne na današnjem.

Postament je odista malo nizak, ali to je g. Meštrović namerno učinio samo zato da bi figura Miletićeva došla što jače do izražaja. Prekori koji su upućeni Meštroviću da namerno nije hteo, kao Hrvat, da učestvuje na svečanosti otkrivanja spomenika takođe su sasvim deplasirani, jer je prvo poznato, i to dobro, da je g. Meštrović dobar Jugosloven još od pre rata, te da sa jugoslovenske linije nije nikako skretao. Drugo, što je još važnije, g. Meštrović je veoma skroman čovek i ne voli parade i ceremonije. Nikada, ni u jednoj prilici nije učestvovao na svečanostima, ni u Varšavi, ni u Bukureštu, ni u drugim mestima, kada su otkrivani njegovi radovi, pa zato nije došao ni u Novi Sad, iako je naročitu pažnju obraćao izradi baš Miletićevog spomenika, koji je izvajan od najboljeg hercegovačkog mramora, koji se vadi u Jablanici, iz kojeg je izvajan i Spomenik neznanom junaku na Avali”, glasilo je pojašnjenje „veoma dobro upućene ličnosti”.

Dirljive reči iz rodnog Mošorina

Reportaža objavljena u „Politici” o otkrivanju spomenika Svetozaru Miletiću dopunjena je izveštajem sa Svečane akademije, održane istoga dana u Narodnom spomen-domu, posle čega je u restoranu „Zanatski dom” priređen banket za više od 300 zvanica.

U nabrajanju mnogobrojnih pojedinaca i delegacija koje su tokom popodneva položile vence pred Miletićev spomenik, reporteri našeg lista posebno su izdvojili predsednika opštine Mošorin, Miletićevog rodnog mesta. Opisali su da je došao narodski odeven, u seljačkom kožuhu, i naveli njegove reči: „Kao znak ljubavi i zahvalnosti naše i zasluženog priznanja, polažem venac ovaj. Neumrli Svetozare, sine naš, Mošorin, tvoj mili zavičaj, pridružujući se našem, a i tvom slavlju, radosno i ushićeno ti kliče: „Slava ti i hvala!”

Inače, u broju od 1. oktobra 1939, na sam dan otkrivanja spomenika, „Politika” je objavila opširan tekst „Svetozar Miletić”, iz pera dr Jovana Radonića. Kako i priliči najuglednijem listu na ovim prostorima, autorstvo je povereno najvećem autoritetu u ovoj oblasti. Jovan Radonić (1873–1956) bio je redovni profesor na Univerzitetu u Beogradu, sekretar Srpske kraljevske akademije, spoljni član češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu, kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. U njegovom kolosalnom istoriografskom delu posebno mesto zauzima proučavanje povesti Srba u Vojvodini, a i sam je napisao veliki broj naučnih radova sa namerom da odbrani interese našeg naroda u Vojvodini.