Поново испричане приче

„Причу треба поново испричати”, рекао је Џек Вајт, лидер састава „The White Stripes” и „The Raconteurs”. Цитирана реченица основни је постулат његовог рокерског ангажмана. Њоме би се, уједно, могао објаснити занимљив тренд у актуелној рок продукцији: појава великог броја тзв. cover албума, тј. албума састављених од обрада песама других аутора.

У години иза нас било је неколико атрактивних издања те оријентације. Највећу пажњу су привукли албуми „Jukebox”, певачице која наступа под именом Cat Power, и „Meet Glen Campbell” легендарног Глена Кембела. Љубитељима такозване Американе била је занимљива плоча Џесија Малина „On Your Sleeve”, а нова издања рок хероја Нилса Лофгрена („The Loner – Nils Sings Neil”) и Саутсајд Џонија („Grapefruit Moon – The Songs Of Tom Waits”), високо индивидуализовани омажи Нилу Јангу, односно Тому Вејтсу, праве су посластице.

Коме је потребна још једна верзија песме „Mr. Soul”, када је и оригинал лако доступан, може се неко запитати. Ствари нису, међутим, тако једноставне. Поновно приповедање старих рокерских скаски чије су предоминантне теме одметништво, губитништво и усамљеност има смисла.

(/slika2)Велике рок песме су продукти дивљег талента аутора, њиховог одметништва и неусклађености са собом и светом. Интерполиране са извођачком вештином других рокера добијају неочекивана значења. Хендриксова барокна верзија Диланове песме „All Along the Watchtower” одличан је пример. Апстрактне поетске слике пуне драме, наговештеног ужаса и неизвесног спасења, разузданом гитаром повезане су са реалношћу. „Стварни свет је усисан у песму”, написао је Греил Маркус. Сличан метод су применили, у области филма, Френсис Форд Копола и Џон Милијус измештањем фабуле Конрадовог романа „Срце таме” из 19. века и конгоанске џунгле у Вијетнам шездесетих година прошлог столећа.  

Регуларан је међутим и обрнут метод. Нилс Лофгрен је, на споменутом албуму, Јангов бесни љубавни еп „Like а Hurricane” претворио у лични, интимистички исказ. Љубавни ураган, смештен у унутрашњи свет, претворио се у мору и бол, мада је оригинално био помама и лудило.

(/slika3)Има и других поступака. Џени Шајнмен је, на свом прошлогодишњем албуму, Вејтсов брехтовско-битнички кроки „Johnsburg, Illinois” трансформисала у билихолидејски блуз, чија артифицијелност наговештава нову рокерску естетику, док је Глен Кембел нумеру „Foo Fighters-a” „Times Like This”, специјалним третманом, ставио у исту раван са легендарним песмама Џимија Веба „Whichita Lineman” и „Galveston”, које је некад певао. Овакви поступци бацају неочекивано светло на класичне рок напеве, а нове илуминирају на изненађујући начин.

„У прошлости има више него у будућности”, каже Томију Ли Џонсу легендарни рок музичар и повремени глумац, Ливон Хелм у новом филму Бертрана Тавернијеа. Та реплика је добар крај овог текста. Све велике рок песме већ су написане. Треба их само поново одсвирати и ствари ће доћи на своје место. Због тога свирање тзв. обрада постаје престижна рок дисциплина.