Једнозначни призори са ђубришта

Полазећи од антологијског драмског текста, гротескне фарсе „Краљ Иби” Алфреда Жарија, ауторка његове адаптације и редитељка Сташа Копривица ствара представу савремену у форми и значењима. Шекспировски трагични наратив о отимању краљевског престола, путем убистава и корупције, магбетовско-хамлетовска трагедија о заслепљености моћи, у Жаријевим рукама је постао простор лудизма, маштовитог, саркастичног, пародичног одраза једне суштински инфантилне глади за позицијама моћи.

А у рукама Сташе Копривице то жаријевско извргавање руглу механизама моћи, од утеривања страха у народу, претњи и цензуре до отимања новца, затварања и убијања непослушних, које доказује да поновљена трагедија постаје фарса (Маркс), не чита се нимало суптилно или снолико, како се понекад чита. Радња се одвија у мрачним, апокалиптичним околностима, и доноси неку врсту треш пародије живљења и владања, у друштву снимања, шеровања, лајковања, е-управе, инфлуенсера и ријалитија, који вулгарним сликама гадности људског понашања додатно отупљују већ отупљену свест народа. Одраз света у представи се може, дакле, означити као (ваљда) критички усмерен према свеприсутним вулгарностима моћи. Основни проблем је у томе што се та критика (или само пуки одраз) спроводи простачким језиком тог система, не баш много промишљено, нити вишезначно. Сценски поступци нису углавном нарочито изазовни, не подстичу битније на размишљање, због поједностављених значења, немају опипљивију дистанцу према друштву које (ваљда) критикују. Због тог одсуства вишезначности, амбиваленције, због недостатка финијег одмака према вулгаризованом јавном дискурсу, у извесном смислу се та општа, преплављујућа вулгарност и слави.

Сцена представља ђубриште, дистопичан крш, простор нагомиланог смећа, конкретног и метафоричког, што одговара Ибијевом првобитном звању, краља депоније. То ђубриште има и галерију, одакле се обраћају краљеви, и тунел, одакле се стиже из других места; на левој страни је и један изанђали фрижидер, са функцијом склоништа, где се између осталог гура Ибијева савест (сцена Владислава Мунић Кунингтон). Костим Магдалене Клашње је такође сашивен у одговарајућем стилу тока ове фарсе, кичаст је, често неукусан и преупадљив, усклађен са тоновима радње. Избор музике која се користи, између осталог једне нападне, пренаметљиве, турбо електро песме на руском језику, у означавању доласка Руса, који помажу Ибијевом свргавању са власти, такође је на тој линији треш поетике.

Игра глумаца је складно пренаглашена, претерана, фарсична. Поједини глумци играју и више ликова, можда и због лудистичког духа Ибијевог текста, израза идеје да је све игра, позорница демонстрације моћи. На пример, Александар Јовановић гради неколико ликова, од ђубретара до краља Венцеслава који ће бити стилизовано усмрћен, да би се ослободио престо за Ибија. Андрија Милошевић надахнуто представља Ибија, који отима власт Венцеславу, на наговор супруге, мајке Иби, амбициозније и гладније власти и моћи од њега. Он је један чудак, непредвидив и не баш рационалан; на почетку га видимо самог на сцени како немирно, ирационално, дискутује са собом, у пародичним хамлетовским монолозима, чиме се успоставља значење поремећености његове свести. Инфантилан је, али и монструозан, што приказује комички повремено ефектно, због лакоће и ноншалатности који прате свирепост у вођењу државе.

Паулина Манов, у улози Мајке Иби, адекватна је партнерка у тој немилосрдној владавини, она такође игра у театрализованом облику, у грубим цртама, пренаглашено и пластично изражавајући њену болесну амбицију. Неумољива је и самоуверена, јача од Ибија, посебно када је он слаб. Њене уводне појаве на сцени сугеришу неверност, због које можда и наговара Ибија да смакне Венцеслава са престола, како би скренула пажњу са њене прељубе (што је један од нових, занимљивих мотива у извођењу Жаријеве радње).

 Тексту ове представе је додат епилог, нова сцена која приказује долазак Ибијевих у Обећану земљу (Европу), сценски означену белом бојом, белим платном које замењује претходно ђубриште; они се ту добровољно пријављују да буду затвореници, јер је и затвор у тако уређеном друштву привилегија. За ове призоре се може рећи да су у идејном складу са остатком представе, утолико што такође носе поједностављена значења, једнодимензионалан, не много интригантан поглед на Европу, на тамошње животно благостање, што је свакако један романтизован приказ; Ибијеви уживају у шведском затвору пијући шампањац, уз слободе кретања.

Снага једног уметничког дела је у сложености значења и осећања које покреће у гледаоцу. Ако таква вишеслојност недостаје, што овде јесте случај, дело се не може означити као уметнички вредно.

Но, не тражи свако уметничку вредност од позоришта.

Некоме ће бити сасвим довољно препознавање које проналази на сцени, једнократна комична катарза, привремено растерећење од бројних тескоба у нашој свакодневици.

А некоме и неће, јер од позоришта очекује вишегласје, мисаоно и естетски изазовнији одраз света.