Без среће нема ништа!

Ходам, пишем, обиђем свој театар, гледам телевизију и то је све. Пешака идем, и тако треба. Уморим се, али кажем себи – нећеш тако лако да се предаш. Решила сам до гурам до 100. године, па сад шта је ту је.

Овако, као за себе, прича глумица непоновљивог уметничког дара Марија Црнобори у неформалном разговору са својим колегама пријатељима у Југословенском драмском позоришту. И поред тога што је закорачила у десету деценију живота, легенда нашег глумишта Марија Црнобори сваки дан наврати у своје Југословенско драмско... И, тако из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину. Наврати до билетарнице да поздрави Сашу, сврати у прес службу до Марине и Јелене, донесе им печено кестење, одшета до пробне сале да види како теку пробе. За свакога има лепу реч, младим глумцима упути понеку духовиту опаску, исприча занимљиву анегдоту, прокоментарише актуелне догађаје.

Ушла је у своје позориште и пре пар дана, тихо, достојанствено, са браон капом на глави. И, упркос киши која је, како рече, тако досадно ромињала, са широким осмехом који ју је одувек красио.

– Ма шта ћете писати о мени, већ је све испричано. Немојте – рекла нам је док седимо „ослушкујући” погодан тренутак да је замолимо за интервју.

Није пристала. Већ одавно је раскрстила са медијима, на знатижељна новинарска питања не одговара. Само у пролазу симпатично одмахне руком са благим коментаром „бежи” и то је све. Ипак…

– Идем и мислим се да ли да купим штап или да га не купим. Нећу, кажем, још имам две ноге, да се бринем о трећој, е нећу! Није новинарски посао лак, није ни глумачки. А како је тек рударима? Њима је најтеже – упијамо сваку изговорену реч Марије Црнобори.

Незаборавна трагеткиња, Ифигенија, Антигона, Федра,Офелија, Гертруда... Марија Црнобори помно прати актуелне културне догађаје у граду и шире. Све представе одгледа, али не иде на премијере, гледа трећу представу. Није исправно рећи друга реприза, опомиње присутне Марија Црнобори, то је трећа представа.

– Не трпај се тамо где ти није место. То нарочито треба запамтити. Што се нагледам телевизије! Не пишем дневник, то се ја забављам. Не волим то чудо звано компјутер, ни мобилни. Да ми се дере тамо у џепу. Не желим! Купили ми моји за Божић, шта ће ми, до сада сам живела без њега, па могу и сада – прича Марија Црнобори.

– Ко вас је натерао на новинарски посао, знатижељно нас пропитује драга Марија Црнобори и, у исто време, додаје: – Ја знам ко је мене натерао на глуму. Узели су ме за руку, а како сам ја штребер, послушала сам их и отишла. Нисам уопште знала шта је то, ја сам учитељица. Јој, шта сам све прошла. Треба ти срећа, без среће нема ништа! А моја каријера? То је стицај околности, прича нам.

Рођена у Бањолама, поред Пуле, Марија Црнобори школовала се за учитељицу у Загребу у Истарском интернату, где је примећен њен глумачки дар. Глумачку академију завршила је у Загребу. Играла је као ученица у ХНК у Загребу и, после кратког ангажмана у Народном позоришту у Ријеци, давне 1947. године, на позив Бојана Ступице и Елија Финција, долази у Југословенско драмско позориште у Београду, којем је остала верна до данас. Глумица великог сјаја остварила је бројне улоге, добитница је репрезентативних уметничких награда. Лепезу својих драмских и трагичких улога остварила је успешно и на другим сценама. О њеном успеху најбоље сведочи посвета коју јој је написао Жан-Пол Сартр после премијере његове драме „Иза затворених врата”:

„Госпођи Марији Црнобори са захвалношћу, што је хтела понекад не бити Федра, да би била тако изврсна Инес...”

Градилиште нове зграде Југословенског драмског позоришта обилазила је свакодневно, пратила, учествовала и делила све успехе, мене, падове својих колега и свог театра.

Коса скупљена у пунђу Марије Црнобори и класично облачење нису се променили до данас. Никада приватно није придавала посебну пажњу физичком изгледу. Није се, каже, трудила око одеће у приватном животу ни кад је била глумица. „Човјек мора имати свој склад”, знала је да каже. „Можеш обути ципеле с колико год високом петом, али си увек висока колико си висока.”

„Маријине људске и глумачке фигуре сетим се најчешће”, написала је Мира Ступица, вишедеценијска колегиница и пријатељица, у зборнику „Марија Црнобори”, „када ме из њеног, животом и годинама већ порушеног лица, изненада погледа она млада Марија крупних и прелепих очију”, и додала: „Ако глумци служе богињи Талији, Марија је сигурно била њена најчистија свештеница. Она никада у њу није посумњала, ни једну молитву скратила, ниједан пост прескочила – служила је сваком слову своје библије, до краја предано”.

-----------------------------------------------------------

Из Дневника: Нека говоре млађи

Издвојили смо деоиз Дневника Марије Црнобори, односно белешке поводом припрема за 60. годишњицу Југословенског драмског позоришта:

„Опет лијеп дан иако је под вечер било кише. Била сам ТАМО (Југословенско драмско позориште, прим. а.). Рекла сам Цвејићу да нећу на Дан позориштаговорити, нити на филму! Нека говоре млађи, а и да сам ја своје већ рекла. Некако ми баш не иде да се више „мучим”. Мира (Ступица) ће снимати, а то је добро и то је доста, јер је тако и почетак, са дугим трајањем, фиксиран! Руку на срце: Цвеја је заиста човјек времена, који је сачувао и име позоришта и био, од почетка нове градње, послије пожара старе зграде, стално присутан. И каже: „Док сам жив не дам име позоришта!” Није му било лако свих ових бурних година! Издржао је све, а издржаће и даље, са одличним сарадницима, записала је Марија Црнобори у свом Дневнику (петак, 18. јануар 2008)