Упозорење на оно што се стално враћа

„Сабирни центар” или: ипак се окреће. За мене, позориште су даске. Оне значе живот. А живот без краја: није живот. Зато ме „Сабирни центар” увек враћа истом питању: где престаје крај, а где почиње почетак?

Цитирамо ове речи редитеља Даријана Михајловића на почетку разговора за „Политику”. Повод је више него симболичан: после готово две деценије након што је старо здање Народног позоришта Суботица затворено, ова кућа уметности у новом руху дочекује своју публику. Како и доликује – премијером нове представе. Реч је о комаду „Сабирни центар” Душана Ковачевића у режији Даријана Михајловића, који ће у продукцији суботичког ансамбла Драма на српском језику бити премијерно изведен вечерас од 19 сати у новој згради позоришта.

– Овај текст носим са собом још од студентских дана, од свог професора Љубомира Драшкића, који га је поставио први пут 1982. године. Тада је време било другачије. Данас је другачије, али не онолико колико бисмо волели. Наш однос према смрти остао је готово исти. И даље јој се смејемо. И даље је маскирамо шалом. Јер нас ништа не насмеје као претерана жалост. Ковачевић пише о рушењу које се понавља. О крајевима који се лажно представљају као нови почеци. О менталитету који је научио да преживи све осим промене. И ту долазим до онога што ме највише боли: плашим се да смо се превише навикли на крај.

– Док Павловић хода између димензија, и позориште је годинама ходало између простора. Мењало је зграде, али не и суштину. Јер позориште не припада зидовима. Припада могућности. Жан Вилар рекао је да је лустер у парку видео у позоришту. Без те вере да је немогуће могуће позориште би нестало. Али ми и даље замишљамо. И понекад се замисао оствари. Као сада. Када је позориште овде – беседи Михајловић.

Драма „Сабирни центар” писана је крајем осамдесетих година прошлог века. Шта ово дело значи данас?

„Сабирни центар” данас делује готово пророчки. Оно што је крајем осамдесетих била слутња распада, данас је искуство живота у трајном прелазном стању. Комад више не читамо као драму о крају једног система, већ као причу о друштву које се непрестано налази пред „новим почетком”, али никада до њега заиста не стиже. Управо у том осећају заглављености лежи његова савременост.

Шта је све Ковачевић „упаковао” иза наслова „Сабирни центар”? Какву професионалну радозналост очекујете од суботичког ансамбла?

„Сабирни центар” је метафора простора у којем се сабира све оно што не желимо да разрешимо. То није само место после смрти, већ и стање свести пре одлуке. Од ансамбла сам очекивао, и добио, спремност да се уђе у тај простор без иронијске дистанце. Ово није комад који трпи глуму „са сигурног одстојања”, он тражи личну одговорност сваког глумца према ономе што изговара.

Како представа „Сабирни центар” осветљава тему отварања нових простора?

Отварање новог простора само по себи не значи промену. Представа се бави управо том заблудом: идејом да ће нови зидови аутоматски донети нови садржај. Мене занима питање – шта уносимо у те просторе са собом? Ако у њих уносимо старе страхове, старе обрасце и старе компромисе, онда нови простор постаје само нова сценографија за исте проблеме.

Како хумор и фантастика доприносе сложености тема? Како се комбинују драма, црна комедија и фантастика?

Код Ковачевића хумор није олакшање, већ притисак. Фантастика не служи да би се побегло од стварности, већ да би се она оголила. Црна комедија, драма и фантастика не постоје као жанрови, већ као различити углови посматрања исте нелагодности. Смех у овој представи често долази са закашњењем, тек када схватимо да се смејемо сопственим страховима.

Ко су данас Ковачевићеви јунаци, попут професора Мише Павловића, учитеља Петра, Јанка, Јелене Катић, Стевана Савског…?

То су људи које срећемо свакодневно. Они нису карикатуре, већ прецизни портрети прилагођавања. Њихови дијалози функционишу као огледало јер не нуде моралне поуке, већ разоткривају начин на који сами себи објашњавамо зашто не мењамо ништа. Публика у тим реченицама често препозна сопствени говор, и то препознавање уме да буде непријатно.

Да ли ваша представа „Сабирни центар” поставља питање слободе у савременом друштву?

Представа врло јасно поставља питање слободе, али не нуди утешан одговор. Слобода се овде не појављује као право, већ као терет. Ликови имају могућност избора, али често бирају да је не користе. У том смислу, „Сабирни центар” говори о слободи од које се бежи, јер она подразумева одрицање и излазак из зоне комфора. Представа не поставља питање да ли смо слободни, већ зашто бежимо од слободе. Слобода овде није забрањена, она је непријатна. Она захтева одлуку, а одлука подразумева губитак изговора. Ликови у „Сабирном центру” имају избор, али бирају чекање. То је можда најпрецизнији опис савременог друштва.

Да ли ваш „Сабирни центар” отвара и простор за размишљање о будућности?

Ова представа не говори о будућности као обећању, већ као тесту. Она не пита каква ће будућност бити, већ да ли смо ми способни да будемо другачији. Ако нисмо, онда се будућност своди на понављање, само у другачијем декору. У том смислу, „Сабирни центар” је мање прича о ономе што долази, а више упозорење на оно што се стално враћа.