Шта би рекао Волтер

Волтер се данас вероватно окреће у гробу гледајући савремено доба у којем је толеранција према другачијем мишљењу све мања, а такозвана кансел култура све чешће служи као средство за ућуткивање оних који мисле другачије. Одбрана слободе говора никада није била одбрана мишљења с којима се слажемо. Она је, пре свега, одбрана права на говор оних са којима се дубоко, суштински и непомирљиво не слажемо. 
То је Волтерова идеја на којој би требало да почива и модерна демократија, за коју се наводно залажу многе организације цивилног друштва у Србији. Управо би оне, по својој мисији, требало да буду брана искључивости, лову на вештице и јавном етикетирању. Зато је посебно узнемирујуће кад се покаже да те исте организације почињу да раде управо супротно. 
Крајем фебруара нашао сам се на листи 51 жигосаног као део „пропагандне мреже власти”. Листа је део истраживања које је спровела Црта, а објавио њен портал „Истиномер”, и које су преузели многи „независни и професионални” медији, под насловом „Пропагандна архитектура власти у Србији: Ко је ко у Вучићевом ансамблу?”. Реч је о обимном тексту и пратећем истраживању које претендује да мапира јавне актере, њихове улоге и наративе у наводном систему режимске пропаганде. 
Црта је нас жигосане расподелила на Александра Вучића као „великог везира”, испод ког следе „гласноговорници”, „легитимизатори”, „идеолошки чувари”, „промотери успеха”, „морални арбитри” и „безбедносни оперативци”. У сваку од тих категорија распоређена су имена политичара, новинара, аналитичара, професора и јавних личности. Тако се, рецимо, међу „гласноговорницима” налазе Драган Ј. Вучићевић, Миленко Јованов, Владимир Ђукановић и Дијана Хркаловић, међу „идеолошким чуварима” Александар Вулин и Војислав Шешељ, док су у моју категорију „легитимизатора” сврстани Чедомир Антић, Владан Петров, Владимир Вулетић, Небојша Крстић… 
Свако може да спроводи истраживања каква год жели, али ако нешто истражује и објављује методологију, онда мора и да објави аргументацију зашто се неко нашао жигосан као пропагандиста власти. За нас који смо именовани не наводе се конкретни примери, цитати, медији ни линкови; нема објашњења критеријума по којима смо сврстани баш у ту улогу, већ се од читалаца тражи да поверују ауторима „на реч”, позивајући се на ауторитет Црте. А онима који су се нашли на листи остаје само етикета, без могућности да одговоре на нешто конкретно, јер конкретних навода једноставно нема. 
Оно што посебно забрињава у читавој причи јесте чињеница да овакве спискове не прави опскурни десничарски покрет (који је у српској прошлости због таквог деловања био забрањен), нити их објављује таблоид који крши Кодекс новинара Србије, већ то чини организација цивилног друштва која годинама упозорава на опасност од таргетирања, црних листа и прогона неистомишљеника када су такве праксе наводно долазиле с „друге стране”, и то преко свог портала који се буса у своја професионална и независна прса. Управо је зато овај случај парадигматичан пример лицемерја: спискови су проблем само док их праве „они други”. Када их праве „наши”, тада се називају легитимном борбом против режимске пропаганде. 
Ово, међутим, није изолован инцидент. Подсетићу и на базу насиља „За дан после”, коју су, према доступним подацима, састављали Академски пленум и ИТ блокада уз помоћ Грађанских иницијатива. Шира јавност је за постојање те базе сазнала када су саопштили да се нова директорка РТС-а Мања Грчић налази у њој. Ко зна колико је још листа и база за које не знамо да постоје, али смо свакако свесни свакодневних претњи да „списак постоји” и да се спремимо за реваншизам и лустрацију. 
Зато је легитимно поставити питање: чему служе ове листе? Да ли су оне припрема за будућу лустрацију? Да ли служе за јавно срамоћење, застрашивање и цртање мете? Или је циљ једноставнији – да се други новинари, аналитичари и професори унапред дисциплинују и упозоре шта их чека ако се њихово мишљење не уклопи у доминантни наратив једног дела цивилног сектора? Све наведено, а нарочито последња опција! Ми жигосани, свесно, без скривања, именом, презименом и сликом говоримо оно што мислимо и тешко нас је заплашити, јер смо се најужаснијих претњи – од убиства до силовања у затвору – већ добрано наслушали, те нам ова Цртина листа за одстрел делује као пролећни поветарац. Ово је показна вежба за све оне који тек размишљају да јавно изнесу своје „погрешно” политичко мишљење! Црта им поручује: видите шта ћемо да вам радимо, видите како ћемо да вас таргетирамо, черечимо и жигошемо. Зато је истраживање збрзано, одокативно и склепано, јер је у питању брзинска кампања и претећа порука другима – и има најмање везе с нама који смо на листи. 
Али, цитираћу Јелену Карлеушу: „Они јесу сила, они јесу безобразни, али ја сам луда.” Због начина на који је текст написан, поднео сам притужбу Савету за штампу. Не зато што оспоравам право медија на критику – напротив. Проблем није у критици већ у кршењу основних професионалних стандарда новинарства: озбиљне оптужбе и репутационо тешке квалификације изнете су без навођења конкретних чињеница, цитата, контекста и извора, без јасног раздвајања анализе од вредносног суда и без омогућавања права на одговор. Јавно именовање и етикетирање појединаца на тај начин не представља информисање у јавном интересу, већ производи ефекат стигматизације и таргетирања. 
Неки су ми рекли да сам наиван ако верујем да ће Комисија за жалбе Савета за штампу, у којој седе људи из НУНС-а и Родољуб Шабић, донети одлуку која се неће допасти Црти. Мој одговор је био једноставан: ако већ сада одустанемо од идеје да институције могу да одлучују непристрасно, онда је проблем далеко већи од једног текста или једне листе. 
Овај случај, међутим, не тиче се само новинарске етике. Сматрам да је реч и о дискриминацији по основу политичког мишљења, због чега сам поднео и притужбу поверенику за заштиту равноправности. Људи нису стављени на списак зато што су слагали, ширили дезинформације или кршили закон, већ зато што њихови политички ставови у појединим питањима нису у складу са ставовима организације која стоји иза истраживања, или се у неким сегментима поклапају са ставовима владајуће већине. 
У демократском друштву подударност политичког мишљења не значи политичку инструментализацију. Ако се таква логика прихвати, тада нико више нема право на нијансиран став: или си „на правој страни”, или си део „ансамбла”. То је дефиниција идеолошке искључивости, то је црно-бели свет. 
На крају, остаје најважније питање: да ли ће институције које се позивају на професионализам, људска права и слободу изражавања имати храбрости да до смрти бране наше право да говоримо оно с чим се они апсолутно не слажу? Од одговора на та питања не зависи само судбина једне притужбе, већ и смисао јавне дебате у Србији.

*Уредник магазина „Оптимист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа