Позоришне везе између времена

Да сам се, у својим дечачким или тинејџерским годинама, сусрео са чаробњаком попут оног у Корнејевим „Позоришним илузијама” и да ми је тај чаробњак, посредством позоришне или неке друге илузије, открио да ћу написати студију под насловом „Сведоци последњих дана: представе суочавања у Југословенском драмском позоришту (1991–1999)”, сигурно му не бих поверовао….

Ми смо пак поверовали у ове речи Огњена Обрадовића, аутора недавно објављеног дела „Сведоци последњих дана…”,  у издању издавачке куће „Клио”, будући да нас ова студија враћа у деценију у којој је историја сурово ушла у нашу свакодневицу.

Пратећи представе настале између 1991. и 1999. године, Огњен Обрадовић открива репертоарски ток који није пристајао на порицање стварности. Класични текстови и савремена драма постају овде начини говора о насиљу, губитку и трауми, али и о могућности да уметност сачува етичку и политичку одговорност. Позориште се не посматра само као уметност, него као место сусрета времена, простора и заједнице: као хронотоп у коме се препознаје дух епохе.

– Моје неповерење не би имало везе ни са чаробњаком, ни са позориштем; ниједну од те две чаролије не бих олако отписао. Проблем би био у заградама, то јест у ономе што је њима обухваћено, у декади с којом, као вероватно типичан представник своје генерације, нисам желео да имам баш никакве везем – тврди Обрадовић.

У Југословенском драмском позоришту, током деведесетих, у време директорског мандата Јована Ћирилова, настао је низ представа које су, на различите начине и у различитој мери, улазиле у дијалог са стварношћу: од „класика” попут „Позоришних илузија” (1991), „Троила и Кресиде” (1994) и „Последњи дана човечанства” (1994) до инсценације савремених текстова као што су „Буре барута” (1995), „У потпалубљу” (1996) и „Београдска трилогија” (1997).

Те представе, по речима Огњена Обрадовића, нису биле изоловани инциденти већ репертоарски континуитет, покушај да се уметнички артикулише искуство анемичне свакодневице.

– Питање које ме је пратило током рада, и које ме прати и изван њега, јесте колико су наши јунаци, а и колико смо ми сами, способни да изађемо из цикличних образаца насиља који се за нама упорно вуку. Бирам да верујем, ослањајући се на сопствени пример, да нам позориште може помоћи да те обрасце препознамо и да из улоге немих наследника пређемо у улогу свесних сведока, који ће препознати да пред ониме, што нам се често чини и предочава као наслеђена генерацијска коб, нисмо беспомоћни и да имамо снагу да изградимо неке другачије хронотопе – размишљање је Огњена Обрадовића.