Ма­ње­ пла­те, или ре­ба­ланс бу­џе­та

Немам за вас добрих вести. Обраћајући се јуче новинарима уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови” Стојан Стаменковић на језгровит начин је најавио показатеље о смеру српске економије: падају индустријска производња, увоз, извоз, промет, обим финансијских трансакција, инвестиције… Расту само страхови од нових тешкоћа с курсом, антиинфлационом политиком, превеликом јавном потрошњом, проблемима с високим трговинским, а потом и платним дефицитом, мањком страних директних инвестиција… а девизне резерве НБС се полако топе.

Питање је само докле ће посртање трајати и до којих ће граница стићи.

Према подацима за децембар, учинак у индустрији мањи је девет одсто него у истом месецу 2007. Ако би се тај темпо наставио целе ове године Србија би, према процени Стаменковића, забележила пад индустријске производње од десетак процената. Од седам делатности, које чине чак 71 одсто индустријског раста наше привреде, само хемија још показује знаке живота. Све остале, поготово производња метала, гуме и пластике, падају. Осетно малаксава извоз, а са њим и увоз сировина и репроматеријала. Зато је, како је признао Стаменковић, трговински дефицит за прошлу годину 8,1 уместо готово извесних 8,6 милијарди евра.

Због свега тога сасвим је извесно и смањивање лањске процене бруто домаћег производа са 6,5 на једва пет процената. И то је, каже, под знаком питања. Стаменковић сматра да полазиште по коме ће раст БДП-а ове године бити 3,5 одсто, с којим се „ушло” у све буџетске рачунице, већ сада треба заборавити. То је готово недостижно, јер ће се свет, а посредно и ми, сусрести са невиђеном рецесијом која је већ однела 30 трилиона долара или 70 одсто светског годишњег БДП-а.

Стаменковић је поздравио напоре владе да у наше привредне токове „упумпа” 122 милијарде динара, али, како је истакао, то ни изблиза неће бити довољно да се смер нашег економског посртања бар успори. Те паре нису довољне. Потребно је много више, а за то мора да се потруди сама држава, па ако треба и директним задуживањем код међународних финансијских институција. У првом реду код ММФ-а.

Ово време рецесије, сматра Стаменковић, треба да искористимо за припремање таквог тржишног и економског амбијента у који ће страни инвеститори сами желети да дођу, а не да их ми вучемо за рукав. По њему, ваља у што већој мери искористити домаћу штедњу и оно мало наше акумулације, јер је већ извесно да на страна директна улагања не можемо рачунати у већој мери.

Стаменковић је оценио да разуме покушаје Народне банке Србије да стабилизује курс динара чак и појачаним интервенцијама из девизних резерви, али и постоји доња граница до које се може ићи. Он није ни за замрзавање курса, јер би се одмах „повампирило” сиво тржиште, за његово очување било би потребно још више девиза, а за неко време морали бисмо да посегнемо за осетном девалвацијом. Привреда, дакле, ни тиме ништа не би добила, као што ни сада не може да рачуна са некаквом извесношћу у стабилизовању курса.

-----------------------------------------------------------

Два решења

Према процени сарадника МАТ-а Миладина Ковачевића, још у време усвајања овогодишњег тесног буџета било је јасно да он почива на стакленим темељима. Поготово његова приходна страна. Сада, када је већ извесно да се поједини важни параметри за његово одржавање полако руше, нема велике мудрости, нити избора.

Једно решење јесте осетно кресање свих издатака, нарочито плата и пензија, али такви потези у овом часу нису ни социјално, нити политички могући. То ће, како рече Ковачевић, обавити виша сила – инфлација. Обезвређивањем прихода, али и расхода. Остаје, наравно, и ребаланс буџета који никада у нашој историји није ишао на доле. У ком ће смеру за који месец кренути, новинарима је остављено да наслућују.