...И ЗА ПОЈАС ЗАДЕНИ

Са појавом и продубљивањем кризе код нас догодило се нешто само наоко неочекивано: истинољубивост потпуно нестаје из политичког живота, а маркетиншке акције добијају гротескне облике, посебно у круговима владе. Што је и природно, јер би неко могао, не дај боже, да помисли да су они нешто криви.

Ево, још увек немамо признање из министарских кругова да је Србија у кризи, већ се говори о опасности од кризе и намери да се спречи њена појава на овим просторима. А то што је од летос индустријска производња смањена за једну осмину, извоз чак за две петине, увоз за једну трећину, што је платни биланс радикално погоршан (из плуса прешао у минус) ником ништа, као да живимо у најбољем од свих светова. Захваљујући мудрој влади.

Слично томе, када Млађан Динкић оде у Торино да званично чује како од уговореног посла са ,,Фијатом” нема ништа, бар за дуже време, а он то, по повратку, ни не помене већ саопшти како је договорен нови посао са тим истим ,,Фијатом”, а мање обавештени стекну утисак да је то био успешан пут. А посао са „пунтом” је, знамо, и мали и такође несигуран. То је та политичка тежња, па и вештина да се пораз представи као победа, односно неуспех као успех. Наравно, пажљивији посматрачи тачно знају о чему се ради, али Динкића и остале Динкиће не занима мишљење озбиљних људи, већ бирачке масе. Може и мањина, али да је довољно бројна и довољно наивна.

Или када Божидар Ђелић сугестивно представи свој наступ у Давосу као да је одлично говорио пред политичком и пословном елитом света, а не, што је истина, на једној мало важној сесији, од стотинак особа, колико их је укупно било на Светском економском форуму.

Највећи бисер је прича са фискалним стимулативним пакетом. Тврди се како држава обезбеђује 122 милијарде динара, што је ноторна неистина. Држава је спремила само осам милијарди, а остатак би, као, требало да дају домаће и стране банке. Али домаће банке немају ниједан разлог да повећају обим кредитирања, јер се за њих овим мерама ништа не мења: ни каматна стопа, ни остали услови кредитирања. Дакле, оне ће наставити као до сада и неће повећати масу кредита. А стране банке ће можда одобрити кредитирање малих и средњих предузећа, а можда и неће, али то са фискалним стимулансом овдашње владе није ни у каквој вези. Пакет уопште не постоји. Просто, то је стара Динкићева тактика обмањивања јавности коју је сада прихватила и Влада Србије.

Добро, не треба бити моралиста већ разумети потребу политичара да се представе у што бољем светлу. Њихов животни циљ није и не треба да буде потрага за истином, већ стицање и одржање политичке моћи и положаја. Не посежу они за таквим средствима из задовољства, већ што их је мука натерала. А мука је што немају никаквих пристојних резултата, што нема добрих вести, већ само лоших, па је потребно улепшати стварност преко уобичајене мере.

Али, с друге стране, то играње са истином требало би да има својих граница: надувавање ствари до одређене мере може се схватити, али претеривање, као са овим фискалним стимулансом, већ прелази све границе. Јер демократија има смисла само уколико гласачи знају, макар отприлике, ко шта нуди и ко је какав. Уколико не знају, тада ће на власт долазити вешти манипулатори и демагози, а и обични пробисвети, а то онда није добро за народ и државу. Просто, једна од претпоставки идеја да је демократија добар политички систем је, најблаже формулисано, да је потребно да извесна количина тачних информација долази до главнине бирачког тела како би могли паметно да одлуче. Нажалост, изгледа да је код нас та претпоставка спорна.

Будимо, ипак, реални: једина озбиљна граница за политичаре јесте евентуална осуда јавног мњења и следствени губитак гласова на изборима. Другим речима, политичари ће лагати само онолико колико им толерише бирачко тело. А код нас је то пуно. Додуше, ни на Западу није много мање, па лондонски „Економист” има један кратак и ефектан аксиом: политичари лажу.

директор економских студија ЦЛДС