У друштву сигурне п(р)атње

Ново сценско тумачење драме „Професионалац” Душана Ковачевића подсетило нас је прво на њене изврсне вредности, на садржај чији значај, нажалост, није изгубио на важности од када је написана и први пут одиграна, али и на начин његове обраде, препознатљиви, трагикомичан, „ковачевићевски” стил драмског писања, у овом случају нешто мање урнебесно комичан, због већег драмског продубљивања.

Први пут изведена такође на сцени Звездара театра (1990), и такође у режији Душана Ковачевића, ова драма је вредна јер болно истинито сецира проблеме надзора, праћења и контроле, у друштву сужених слобода, и у том детаљном сецирању доноси бројне отрежњујуће спознаје о механизмима владања, променама власти, али и о односу према њеним лојалним представницима. Поред (трагичног) потврђивања нимало окрњених вредности текста, ново сценско тумачење „Професионалца” је донело и изузетну игру глумаца, могућност препуштања њиховим вештинама у извођењу сложености односа између главних актера.

Игор Ђорђевић са лакоћом представља Теодора – Теју, писца и директора издавачаке куће, некадашњег студента бунтовника, ватреног и нескривеног противника комунизма и Титове владавине, због чега је још у студентским данима добио верног пратиоца, Луку Лабана, полицајца, припадника службе Државне безбедности, који га је 18 година следио у стопу. Ненад Јездић гради лик Луке, Професионалца, такође врло аутентично, наизглед је питом, до одређене границе, преко које испливава из њега ледена суровост, склоност ка насиљу, без много премишљања или моралних дилема, насиљу које је урођено, део његовог крвотока.

Њихова игра је индивидуално врло прецизна и убедљива, заокружена у погледу стварања специфичних ликова, а такође је сугестивна и снажна и на пољу партнерства; њихов однос је жив, динамичан, пажљиво исплетен и продубљен. На сцени се веродостојно исписује успостављање тог необичног, апсурдног пријатељства, уз (обавезне) чашице ракије које стижу једна другу. Тејино првобитно неповерење и уздржаност попуштају по вишеструким ударима истине, низом сазнања детаља из његове прошлости, мутне и неразјашењене због огромних количина попијеног алкохола, између осталог.

Промене у ставу и понашању лика се одражавају и на плану костима, од формалне канцеларијске углађености, финог одела које га репрезентативно представља пословном окружењу до приличне раздрљености, неуредно извучене кошуље и тетурања са једном шубаром, пронађеном у Лукином коферу његових изгубљених ствари (костим Драгица Лаушевић). Сценографија је такође реалистички утврђена, представља Теодорову канцеларију, обележену портретима наших знаменитих писаца.

Ана Франић игра заводљиву, мазну Теодорову секретарицу, љубавницу, а Душко Ашковић гради један типичан „ковачевићевски” лик лудака, који у једној сцени упада у канцеларију претећи, незадовољан због односа издавача према његовом рукопису.

Режија Душана Ковачевића не доноси изненађења, у погледу одсуства жеље за развијањем богатства сценског језика, које је, наравно, увек добродошло, а нарочито у овом случају, новог сценског читања савременог класика.

Доживљај и вредновање једне представе је битно везано за контекст, односно референтни систем, текућу продукцију. У вези са тиме, треба поменути чињеницу да је овај „Професионалац” стигао у таласу београдских премијера нападних, грубих, популистичких комедија („Народни посланик”, „Ода радости”, „Краљ Иби”). У поређењу са њима, које се неминовно намеће једном професионалном гледаоцу (критичару), Ковачевићева представа се вредносно издваја једним поштеним и доследним глумачким радом и умећем, и вишеслојним, изазовним значењима чији сјај (трагично) не бледи.