Апсурдне иницијативе сарајевских већника

Недавна вест да је Градско веће Сарајева прихватило иницијативу клуба већника Странке за БиХ да се поново подигне споменик аустроугарском престолонаследнику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији, убијеним 28. јуна 1914. у Сарајеву, изазвала је, разумљиво, бројне полемике, како у БиХ, тако и у региону. А међу онима који иницијативу сматрају анахроном јесу и двојица угледних начелника сарајевских општина, Срђан Мандић (Центар) и Ирфан Ченгић (Стари град), на чијем се подручју и налази локалитет где би и, према тој иницијативи, требало поново подићи споменик код Латинске ћуприје, некада зване Принципов мост.

Шта је мотивисало већнике да прихвате иницијативу, тешко је објашњиво из више разлога, а поменућемо само нека. Као прво, изгледа да им је преча идеја о подизању споменика Фердинанду, који нема обелиск ни у Бечу, него Споменик ослободиоцима Сарајева, у прочељу главне, Титове улице, који вапи да се уреди оронула фасада. Друштво „Пријатељи Сарајева” већ годинама ургира да се оштећена фасада изнад „Вечне ватре” уреди, али све је до сада било узалуд, мада је управо то место где се за успомену фотографишу бројни посетиоци, као и многе туристичке и школске групе.

Дужна пажња не поклања се довољно ни спомен-плочи у знак сећања на жртве злогласног усташког касапина Макса Лубурића, који је чак и пеглао људе. Плоча се, истина, примерено одржава на зиду једне зграде, али је фасада испод ње ишарана. Истовремено, несавесни возачи често паркирају аутомобиле уз сам зид тако да се не може прићи ближе спомен-плочи. Зар исти већници не би могли да се огласе и предложе да се очисти фасада и омогући несметан прилаз, забраном паркирања на том месту.

И најзад, нико, како од ових већника, тако ни од претходних, није се сетио да предложи да се у кругу данашњег кампуса, у знак тужног сећања, на месту ужаса из Другог светског рата, одакле су на хиљаде Сарајлија депортоване у Јасеновац, подигне бар спомен-плоча. Па можда и у парку испред Националне и универзитетске библиотеке БиХ, где су похрањене књиге и о страхотама из прошлости.

Уосталом, зар није апсурдно, па и претужно да сарајевски већници више воде рачуна о Фердинанду него о хиљадама и хиљадама убијених сарајевских патриота? Нажалост, грађани Сарајева већ су навикли на такве неправде, па и да двоструки народни херој, Шпанског грађанског рата и НОБ-а, Чедо Капор ни после више од две деценије није добио „своју” улицу. Јер за градске моћнике је изгледа „недовољно” што Капор има 13 домаћих и међународних признања, а највишим знамењем Шпаније одликовао га је и краљ Хуан.

Слободан Стајић,

публициста, Сарајево