Куће за маштање

Кад би све куће које је саградио за протеклих седам-осам година биле у природној величини, Бранко Јеремић би био највећи газда у Шашинцима. Овако, таман су по мери патуљака из бајке о Снежани. Те мале градитељске подухвате аутор није предвидео за становање – већ за маштање.  

Својевремено је Бранко зидао и праве, велике зграде.

– Четврт века сам провео као извођач грађевинских радова у Немачкој. Пензију сам дочекао тамо. У Шашинце сам се вратио 2000. и одмах почео поново да мајсторишем с дрветом. То је моја љубав из детињства. Отац је био столар и поред њега сам заволео тај материјал. Нисам учио занат, али ишло ми је од руке и све сам умео да направим. Врата, прозоре, столове, столице, кревете, француске лежајеве, комоде, нахткасне, витрине, шифоњере, лампе и разне посуде за домаћинство, од кутлаче и кашике до тањира. И ову моју кућу сам такорећи сам саградио и опремио намештајем – с поносом истиче наш домаћин. 

Уз све то, наједном му је дошло да прави и макете. Вукла га, каже, нека носталгија да оживи сећање на куће у Босни.

Све по сећању

(/slika2)– У Срем сам се доселио из једног малог села крај Зворника још седамдесет прве године прошлог века, али га и данас јасно памтим, као да сам јуче дошао. Зато ми и не требају скице, довољно ми је сећање – само замислим и направим. Већина кућа у том селу је стара и по сто педесет година. Грађене су од дрвета и покривене такозваним пармаком. Хтео сам да их дочарам верно, па нисам ни у једном детаљу одступио од тог стила градње. Као да ће у њима неко стварно становати, користио сам само издржљиво суво и тврдо дрво без чворова, букву, храст, јасен, а чамовину и дашчице тополе за кров – каже овај маштовити градитељ.

Некада су Бранкови тамо имали и своју воденицу. Десет година је његова супруга у њој била воденичарка. Воденице тамо више нема, али зато у Шашинцима постоји њена макета. Све је у њој као што је некад било. На истом месту стоје и кревет, и шпорет и трпеза, и троношци, воденични камен.

За децу и архитекте

Бранко је направио и копију старе породичне куће, али њу је, заједно са свим намештајем – продао. Продао би, каже, и воденицу, што не би, кад може да направи исту. Не пада му тешко да се одвоји од њих, али изгледа да му маркетинг није јача страна.     

– Да вам право кажем, слабо се продају ове моје макете, али ја их волим, па ми зарада и није покретачка снага. Немају људи пара ни за ситнице, а камоли за кућу. Али радује ме кад видим да се деци допадају. Њихово одушевљење је искрено. Запеле су за око и мојим пријатељима архитектама. И до њиховог мишљења ми је стало. Они су купили три, да их показују као узорак својим клијентима.