Последњи Фаруков пенал

На Светском фудбалском првенству 1990. године у Италији репрезентација Југославије наступала је у најјачем саставу. Погледајте само имена: Драган Стојковић Пикси, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Давор Шукер, Предраг Мијатовић, Роберт Јарни… А тренер је био велики Ивица Осим, кога су у сарајевском Жељезничару звали Швабо и Штраус. 
У четвртфиналу Мундијала у Италији Југославија је играла против Аргентине, а одлука о победнику морала је да падне након извођења једанаестераца. Наш голман Томислав Ивковић одбранио је ударац с беле тачке који је изводио чувени Марадона, али одлучујући пенал је промашио вођа наше одбране и капитен Фарук Хаџибегић. 
„Да сам тада дао гол из пенала уверен сам да бисмо прошли у полуфинале и мислим да касније не би код нас дошло до рата”, каже тадашњи капитен фудбалске репрезентације Фарук Хаџибегић. 
Нажалост, не само да је на нашим просторима дошло до рата, него је и растерао наше људе на све четири стране света, тако да их има чак и богу за леђима, на далеком Новом Зеланду. 
Кад сам се с породицом пуком игром случаја и стицајем срећних околности четири године пре почетка рата нашао у Граду светлости и кад на упит Францускиње која је живела у шеснаестом арондисману одакле сам рекох да сам Југословен, она „ни пет ни шест” јетко ми рече да су Југословени луди људи. 
„Откуд вам, побогу, госпођо, такво лоше мишљење о Југословенима?”, рекох јој немало изненађен. 
Године 1992, кад је код нас почео рат, игром случаја опет набасах на ту исту госпођу у Улици Паси, у чувеном шеснаестом париском арондисману и она ми хладно рече: „Господине, ето видите да је тачно оно што вам рекох кад смо се видели – да су Југословени луди људи.” 
Након четири године грађанског, праведније рећи братоубилачког рата, који је однео огроман број људских жртава, на овом нашем простору одувек изложеном вечитој геополитичкој ветрометини великих сила и по оном француском глаголу „балканисер” (уситнити, расцепкати), баш као у оном феудалном добу, настадоше државице од којих су Хрватска и Словенија већ успеле да уђу у Европску унију, а остале баш као у зубној ординацији стрпљиво чекају на ред да их зубар најзад прозове. 
У том сулудом рату настрадале су и бројне фабрике за које се знало широм Југославије. Сећате ли се, можда, драгуља југословенске конфекције, великог „Вартекса” из Вараждина? Нема га више. Појела маца! Запошљавао је више од 12.000 радника, а у његовој фабрици у Новом Марофу производиле су се и оне фамозне фармерке „левис 501”.
Овај див југословенске конфекције имао је стотине сопствених продавница и десетине робних кућа широм Југославије. „Вартекса” више нема. Срушен је. Сравњен са земљом. 
Кажу да ће на његовом месту нићи шопинг-центар. Дакле, место где се неће производити, него ће само моћи да се потроши новац. 
А где су тек индустријски гиганти у осталим републикама бивше нам домовине? Да ли је и њих као и „Вартекс” – појела маца? 
Нови власници зеничке „Нове жељезаре” муку муче с бројним проблемима које, како кажу, не могу да реше без подршке власти, те најављују стечај. 
Него, сећате ли се сплитског индустријског дива „Југопластике”? Од ње је након стечаја остала само – историјска успомена. 
Могли бисмо унедоглед да набрајамо некад велике и угледне југословенске фабрике, којих више нема јер су или порушене или пропале и нигде им се не види траг. 
Него, да се поново вратимо фудбалској легенди из Сарајева и репрезентације Југославије, чији је био последњи капитен. 
„Кад видимо шта се данас догађа у свету, очито да се ништа није научило из историје, да се није научила крвава лекција из бивше Југославије. То је доказ да политичари желе рат, а не народ”, каже Фарук Хаџибегић.

*Дипломирани журналиста 
и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа