Poslednji Farukov penal

Na Svetskom fudbalskom prvenstvu 1990. godine u Italiji reprezentacija Jugoslavije nastupala je u najjačem sastavu. Pogledajte samo imena: Dragan Stojković Piksi, Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Darko Pančev, Davor Šuker, Predrag Mijatović, Robert Jarni… A trener je bio veliki Ivica Osim, koga su u sarajevskom Željezničaru zvali Švabo i Štraus. 
U četvrtfinalu Mundijala u Italiji Jugoslavija je igrala protiv Argentine, a odluka o pobedniku morala je da padne nakon izvođenja jedanaesteraca. Naš golman Tomislav Ivković odbranio je udarac s bele tačke koji je izvodio čuveni Maradona, ali odlučujući penal je promašio vođa naše odbrane i kapiten Faruk Hadžibegić. 
„Da sam tada dao gol iz penala uveren sam da bismo prošli u polufinale i mislim da kasnije ne bi kod nas došlo do rata”, kaže tadašnji kapiten fudbalske reprezentacije Faruk Hadžibegić. 
Nažalost, ne samo da je na našim prostorima došlo do rata, nego je i rasterao naše ljude na sve četiri strane sveta, tako da ih ima čak i bogu za leđima, na dalekom Novom Zelandu. 
Kad sam se s porodicom pukom igrom slučaja i sticajem srećnih okolnosti četiri godine pre početka rata našao u Gradu svetlosti i kad na upit Francuskinje koja je živela u šesnaestom arondismanu odakle sam rekoh da sam Jugosloven, ona „ni pet ni šest” jetko mi reče da su Jugosloveni ludi ljudi. 
„Otkud vam, pobogu, gospođo, takvo loše mišljenje o Jugoslovenima?”, rekoh joj nemalo iznenađen. 
Godine 1992, kad je kod nas počeo rat, igrom slučaja opet nabasah na tu istu gospođu u Ulici Pasi, u čuvenom šesnaestom pariskom arondismanu i ona mi hladno reče: „Gospodine, eto vidite da je tačno ono što vam rekoh kad smo se videli – da su Jugosloveni ludi ljudi.” 
Nakon četiri godine građanskog, pravednije reći bratoubilačkog rata, koji je odneo ogroman broj ljudskih žrtava, na ovom našem prostoru oduvek izloženom večitoj geopolitičkoj vetrometini velikih sila i po onom francuskom glagolu „balkaniser” (usitniti, rascepkati), baš kao u onom feudalnom dobu, nastadoše državice od kojih su Hrvatska i Slovenija već uspele da uđu u Evropsku uniju, a ostale baš kao u zubnoj ordinaciji strpljivo čekaju na red da ih zubar najzad prozove. 
U tom suludom ratu nastradale su i brojne fabrike za koje se znalo širom Jugoslavije. Sećate li se, možda, dragulja jugoslovenske konfekcije, velikog „Varteksa” iz Varaždina? Nema ga više. Pojela maca! Zapošljavao je više od 12.000 radnika, a u njegovoj fabrici u Novom Marofu proizvodile su se i one famozne farmerke „levis 501”.
Ovaj div jugoslovenske konfekcije imao je stotine sopstvenih prodavnica i desetine robnih kuća širom Jugoslavije. „Varteksa” više nema. Srušen je. Sravnjen sa zemljom. 
Kažu da će na njegovom mestu nići šoping-centar. Dakle, mesto gde se neće proizvoditi, nego će samo moći da se potroši novac. 
A gde su tek industrijski giganti u ostalim republikama bivše nam domovine? Da li je i njih kao i „Varteks” – pojela maca? 
Novi vlasnici zeničke „Nove željezare” muku muče s brojnim problemima koje, kako kažu, ne mogu da reše bez podrške vlasti, te najavljuju stečaj. 
Nego, sećate li se splitskog industrijskog diva „Jugoplastike”? Od nje je nakon stečaja ostala samo – istorijska uspomena. 
Mogli bismo unedogled da nabrajamo nekad velike i ugledne jugoslovenske fabrike, kojih više nema jer su ili porušene ili propale i nigde im se ne vidi trag. 
Nego, da se ponovo vratimo fudbalskoj legendi iz Sarajeva i reprezentacije Jugoslavije, čiji je bio poslednji kapiten. 
„Kad vidimo šta se danas događa u svetu, očito da se ništa nije naučilo iz istorije, da se nije naučila krvava lekcija iz bivše Jugoslavije. To je dokaz da političari žele rat, a ne narod”, kaže Faruk Hadžibegić.

*Diplomirani žurnalista 
i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista