Људи због којих сунце сија

Педесет година од оснивања Задужбине Иве Андрића у Београду обележено је свечаном трибином у којој су учествовали Маја Радонић, управница Задужбине од 2021. године, Жанета Ђукић Перишић, управница од 2026. до 2021. године, и Драган Драгојловић, управник од 2003. до 2016. године. Маја Радонић говорила је о историјату ове институције културе, о њеним управницима и о начинима на које се стара о Андрићевом наслеђу, о новим издањима, преводима и адаптацијама Андрићевих дела, јер Задужбина афирмише Андрићево стваралаштво у земљи и иностранству, а Андрићева дела су до сада преведена на 50 језика. Жанета Ђукић Перишић своје излагање посветила је Андрићевој вишегодишњој сарадници и првој управници Задужбине – Вери Стојић, а књижевник Драган Драгојловић указао је на практична питања реформисања и финансијске консолидације Андрићеве задужбине, о ауторском праву као начину остваривања прихода.

Садашњи председник Управног одбора Задужбине је академик Злата Бојовић, а чланови су академици Душан Ковачевић, Јован Делић и Горана Раичевић, као и др Бојан Бугарчић.

– Задужбина Иве Андрића је основана 12. марта 1976. године, непосредно пред годишњицу пишчеве смрти, на темељу његове тестаментарне воље, односно последње жеље, саопштене у виду завештања Гвоздену Јованићу и књижевнику Милану Ђоковићу, које је писац позвао у свој стан у Пролетерских бригада 2а, на данашњем Андрићевом венцу, пред одлазак у болницу почетком децембра 1974. године, у којој је и преминуо 13. марта 1975. године. Слутећи да можда долази крај земаљског пута, саопштио им је своју намеру и упутства за оснивање задужбине. Прва, уједно и најважнија одредба пишчеве последње жеље била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Друга одредба се односила на целокупну рукописну грађу и преписку коју је Андрић оставио на старање Српској академији наука и уметности, чији је члан био од 1926. године. Следећа Андрићева жеља се односила на додељивање награде за најбољу збирку прича или најбољу приповетку објављену током претходне године, и пишчева Задужбина је, почев од 1976. године, када је прву награду добио Драгослав Михајловић за „Петријин венац”, до сада већ 49 пута доделила једно од најугледнијих признања српске књижевности, а ове године биће проглашен и педесети добитник Андрићеве награде – рекла је Маја Радонић, додајући и то да је Андрић поверио својој дугогодишњој сарадници Вери Стојић старање о његовим ауторским правима и заоставштини, као и управљање Задужбином, за шта је одредио један део средстава, а Вера Стојић обављала је посао управника све до смрти, без новчане надокнаде. Задужбина је постала једини носилац ауторских права на дело Иве Андрића и установа која се стара о целокупној пишчевој заоставштини.

Према речима Маје Радонић, први председник Управног одбора Задужбине био је Родољуб Чолаковић, члан тадашњег Савета федерације, а у УО су били и књижевници Антоније Исаковић, Скендер Куленовић, Ерих Кош, Александар Вучо, Милан Ђоковић, Петар Џаџић, проф. др Војислав Ђурић, као и први управник Задужбине, дугогодишња Андрићева сарадница, Вера Стојић. Тада је одлучено, како је казала, да се, у складу са Андрићевом жељом, целокупна рукописна оставштина преда на старање САНУ, с тим што је претходно организовано снимање рукописне и архивске грађе у неколико копија.

– Данас се у Архиву САНУ налази Лични фонд Иве Андрића, који садржи око 118.000 страница, а у међувремену, тачније у претходној деценији, целокупна рукописна оставштина је дигитализована у сарадњи са Филолошким факултетом Универзитета у Београду и доступна је истраживачима уз одобрење Задужбине. Поштујући обећање које је Андрић дао за живота, Задужбина је рукопис романа „На Дрини ћуприја” предала Музеју књижевности БиХ у Сарајеву. На првој седници одлучено је и то да се издање Андрићевих „Сабраних дела” повери удруженим издавачима тадашње Југославије, а формирана је и комисија за оцену пристиглих драмских и филмских адаптација Андрићевих дела. У комисији су били Вера Стојић, Ерих Кош и Петар Џаџић. Тиме је одмах настављен рад на даљим издањима пишчевих дела у земљи и иностранству. После Родољуба Чолаковића, председници Управног одбора били су: академик Ерих Кош, Гвозден Јованић и академици Мирослав Пантић, Радован Вучковић и Миро Вуксановић. Прва управница Вера Стојић обављала је тај посао без икакве надокнаде све до своје смрти, у сарадњи и уз помоћ тадашњег секретара Задужбине Миодрага Перишића – објаснила је Маја Радонић, помињући и то да је пре Драгана Драгојловића управник Задужбине био Иван В. Лалић, а да су, током година, у различитим периодима, у Управном одбору били и Иво Тартаља, Светозар Кољевић, Славко Леовац, Предраг Палавестра, Никша Стипчевић, Љубомир Симовић, Зоран Константиновић, Момо Капор, Горан Петровић.

Истакла је затим податак да се у библиотеци Задужбине налази више од 4.000 књига, од којих су већина издања Андрићевих дела, домаћих и иностраних издавача, затим књиге које се баве Андрићем, као и различита поклон-издања, а у систематизованом фонду задужбинске хемеротеке и периодике налази се више од 16 хиљада јединица, док се редовно допуњавају и фототека, звучни и видео-записи. Мањи део рукописне оставштине налази се такође у Задужбини, а чини је око 8.000 страница које су дигитализоване 2021. године.

Овом приликом Маја Радонић напоменула је да се временом развијала и издавачка делатност, тако да данас Задужбина објављује Годишњак „Свеске Задужбине Иве Андрића”, јединствени часопис у нас који се бави ликом и делом једног писца, и који излази једном годишње, почев од 1982. године, када је у првом броју објављена, између осталог, Андрићева докторска дисертација у преводу са немачког, а коју Андрић није објавио за живота.

Жанета Ђукић Перишић истакла је да је Веру Стојић упознала 1981. године, када је дошла у посету својој другарици, књижевници Гордани Ћирјанић, која је у то време, додуше кратко, радила у Задужбини.

– Вера Стојић била је изванредан познавалац мађарског, немачког, француског, руског и енглеског језика, а превела је и објавила велики број књижевних дела светских аутора, да напоменемо најважније: Булгакова, Рилкеа, Горког, Бернада Шоа, Голсвордија, Толстоја, Мана, Ничеа, Броха, Кафке, Фриша, Лукача, Екермана, Едгара Алана Поа, и многих других. Још почетком Другог светског рата она је понудила Андрићу своју помоћ, прекуцавала је његове рукописе и тако била упућена у многобројне тајне његове списатељске лабораторије, што је било од непроцењиве користи приликом припремања Андрићевих дела за штампу, сарађивала је у Андрићево име са издавачким кућама, ишчитавала његова дела, исправљајући коректорске погрешке, којих се Андрић грозио, а бринући се о ауторским правима обављала је и различите послове сређивања финансија. Све то, верујући, како је сама говорила, да велики писац мора бити окренут своме делу, да не треба да расипа снагу на споредним колосецима. Одбацивала је чак и приговоре своје мајке о Андрићевој комоцији, налазећи да енергија „неких мање важних људи” треба да буде уграђена у књижевно дело „великих” личности. Књижевник Милан Ђоковић, један од сведока и потписника забележене Андрићеве усмено изречене тестаментарне воље, рекао је једном приликом, знајући колики је удео Вере Стојић у једном делу пишчевог „књижевног” живота, да она спада у људе због којих „сунце сија” – рекла је Жанета Ђукић Перишић.