Политичка пропаганда уз коверте с кешом

О, Јулија, Јулија, пумпај! Хамлете, руке су ти крваве! И најзанесенији јунак светске књижевности Дон Кихот можда високо подигне црвени индекс. То је постала уобичајена сценографија на крају готово сваке представе у београдским позориштима, где публика редовно има прилику да, за свој новац, гледа политички маркетинг који није тражила.

Љубитељи позоришта желе да гледају драме Душана Ковачевића, Бранислава Нушића, Вилијама Шекспира, Биљане Србљановић, Самјуела Бекета, али су принуђени да после спуштања завесе и аплауза посматрају параполитички култ ритуалног дизања индекса, крваве шаке или црвених рукавица. Зависи од укуса глумаца.

Овај пропагандни програм не би био ништа мање гротескан од замишљеног случаја у којем би извођачи глумачких радова подизали Вучићеве слике на сцени, или на крају представе махали сендвичима.

Опет зависи од укуса глумаца, али би и таква процесија била свакако крајње неукусна – не толико због евентуалне мешавине мајонеза и паризера, већ због исказивања крајњег непоштовања према позоришној публици која је дошла да ужива у представи драмских класика.

Међутим, глумци и редитељи већине београдских позоришта не само да су отели тај уметнички доживљај публици различитог политичког опредељења, већ су учинили још једну диверзију. Преотели су текстове драмских класика светске и српске књижевности, претварајући их у политички водвиљ, што с индексима, што с црвеним шакама, што с рукавицама. Тако су позоришне сцене београдских позоришта постале платформа за хорско рецитовање пропагандних политичких порука, изазивајући тиме код многих гледалаца нелагоду.

Уз ову процесију и додатно лекторисање тестова великих писаца, извршена је још једна врста отмице позоришта од делова глумачког и редитељског ансамбла, што представља својеврстан културни, друштвени и политички феномен на даскама које живот значе. Тај феномен подразумева обавезан пролазак кроз „топлог зеца” за све глумце чија рука остаје спуштена без индекса или црвене фарбе на њој. Најилустративнији пример такве врсте кенселовања доживео је Ненад Јездић. На крају представе „Путујуће позориште Шопаловић” Јездић једини није подигао студентски индекс, за разлику од 17 глумаца који су махали академским легитимацијама.

Реакције опозиционог дела јавности и Јездићевих колега биле су у најмању руку запрепашћујуће. Јездић је по кратком поступку проглашен за човека без интегритета, чак и за ћација. Иако је Јездић, по обичају, играо бриљантно. Оно што је посебно упечатљиво јесте говор мржње на друштвеним мрежама према великом српском глумцу какaв је Јездић. Какав је неопростиви грех учинио Ненад Јездић? Он јесте показао своју глумачку величину, али није оно што је за отмичаре београдских позоришта много важније: није јасно исказао свој политички став. Тако се догодио својеврсни апсурд: незванично му је исписана оптужница од много мање талентованих колега, иако је Јездић у више наврата показао да га од политичког сврставања много више занимају глума и производња ракије. Јездић се није претерано узбудио, јер таква глумачка величина зна да не жели да буде краткорочна употребна вредност ни шифрованих студентских пленума, ни опозиционих странака, ни вучићеваца.

Још једна, крајње необична појава краси овај феномен. Реч је о бројним отказивањима представа уз политичке захтеве, па су запослени у позориштима себи одредили и додатне плаћене обуставе рада, поред уобичајеног једномесечног зимског и тромесечног летњег распуста.

Уз пропагандни, никако није за занемаривање ни економски аспект рада позоришта, у којима су волшебно запослени и недовршени студенти, режисери без иједне представе коју су режирали, пријатељи, браћа, кумови и рекордно велики број људи којима се плата исплаћује редовно за прилично упитан радни учинак. Такође, поред новца из буџета Града Београда и државног буџета којим се финансира Народно позориште, управе позоришта изгледа да су се побринуле да додатно зараде кроз пословање које се одвија далеко иза кулиса.

Како „Политика” сазнаје, широм београдских театара широко је распрострањена пракса изнајмљивања простора која се, поред законских уговорних обавеза, спроводи и незваничним договорима, резултирајући готовинским уплатама и трансакцијама у кешу, којем се потом губи траг иза завесе.

Наиме, уобичајено је да организатори различитих културних манифестација и фестивала као закупци позоришног простора потписују уговор о изнајмљивању с представницима управе театра. Извор „Политике”, који је одлучио да остане анониман, тврди да се уговор закључује по ценама које нису утврђене никаквим правилницима и законом, па зависе од добре воље управе или односа с потенцијалним закупцима.

Тако цена изнајмљивања театра по дану може да износи од 100.000 до 600.000 динара, па и више, а може и да не кошта ништа, у зависности од тога колико је закупац близак – или по укусу управе позоришта, указује саговорник нашег листа. По потписивању званичног уговора, поједини закупци долазе у ситуацију да се од њих захтевају додатне уплате у готовини, које се наводно исплаћују запосленима као дневнице.

Према мејловима и уговорима у које је редакција „Политике” имала увид, београдско Позориште на Теразијама само је један од носилаца праксе додатног потраживања готовог новца. Тако је организаторима једне манифестације који су изнајмили Позориште на Теразијама извршна директорка ове установе Александра Делић упутила писани захтев, и то са службеног мејла, у којем је захтевала да се у кешу, поред регуларног закупа сцене за два дана, исплате додатне дневнице свим запосленима – од техничког директора, декоратера, мајстора светла, тонских сарадника, па све до разводница или особе која контролише температуру у позоришној сали.

Како се у преписци са службеног мејла наводи, новац у износу од готово 200.000 динара у кешу потражује се пре уласка у театар на дан саме представе, чиме се организатори и извођачи доводе пред свршен чин. „То се дешава већ годинама. Ми изнајмимо простор и потпишемо уговор. Онда нам се накнадно објасни да простор не може бити изнајмљен никада на радни дан самог позоришта већ искључиво на нерадни, што подразумева плаћање у кешу дневница свима којима је то наводно слободан дан. Затим се креће у даље преговоре”, испричао је за „Политику” закупац Позоришта на Теразијама чије име је познато редакцији.

Како каже, позориште одређује број запослених у техничкој организацији, све до броја разводница. „Ми смо практично уцењени да у кешу исплатимо дневнице за број разводница које одреди управа позоришта, иако нам оне нису потребне. Затим нам стиже мејл у којем се на дан саме поставке тражи новац у готовини на руке за наводне дневнице запослених. Ово није усамљен случај и наметнуто је свима који изнајмљују позориште као уобичајена пракса”, открива наш саговорник, додајући да је то пракса и у другим позориштима у Београду. „То је као када бисте изнајмили хотелску собу, а затим додатно морали да платите спремачице да вам наместе кревет и кувара да вам спреми доручак”, додаје наш извор.

Према његовом додатном објашњењу, у званичном уговору постоји једна одређена цифра, а потом следе захтеви за додатне исплате у готовини које су из године у годину све веће и неразумније.

„Увек постоји одређена особа којој у руке дајете коверту с додатним новцем. У овом случају, то је сада извршна директорка Александра Делић, која је преко службеног мејла послала захтев за исплату у готовини. Како знамо да је реч о крајње незаконитој пракси, захтевали смо да као одговорно лице, она или сви који су добили новац, потпишу признаницу”, каже наш саговорник, појашњавајући да се „дневница” плаћа чак и за радника који дође и подигне једно дугме како би укључио вентилацију.