Изванредне интерпретације

Низ година деловање Марине Стефановић било је уточиште великом броју музичара. Одмах после студија определила се за новинарство и усредсредила на уметност – превасходно на музику. Није волела да се везује за институције – сарађивала је на Арт каналу и на ТВ Храм – а њена радозналост допринела је да савлада савремене технике и технологије, те се најчешће оглашавала као комплетан аутор видео-прилога, репортажа и документарних филмова. Преминула је изненада, у пуном стваралачком елану.

Већ пет година Марине Стефановић нема међу нама, а сопран Миомира Витас је једина уметница која на посебан начин обележава годишњицу њене смрти. Најпре је у два наврата у Коларчевој задужбини приказала филм „Геометрија пријатељства”, који су заједно радиле и који говори о укрштању животних и уметничких путева Жорж Санд, Полине Вијардо, Кларе Шуман, Јоханеса Брамса и Ивана Тургењева, а затим је појединим концертима продужавала сећање на ову изузетну особу, која је несебично подржавала музику и музичаре.

И ове године је тим поводом Витасова уприличила концерт у Атријуму Народног музеја, са аријама и дуетима из опера Моцарта, Чајковског и Римског-Корсакова. Уз њу су на концерту наступили пијаниста Константин Богино и баритон Алексеј Кошељов, првак опере у Нижњем Новгороду и професор на тамошњем Конзерваторијуму, уз дискретну и поуздану пратњу италијанског пијанисте Фабија Наполетана. У лепо испуњеном Атријуму Народног музеја публика је уживала у складно осмишљеном програму и изванредним интерпретацијама. Миомира Витас, иако је зашла у осму деценију, задржала је свежину гласа, а одличном техником остварила је све најсуптилније нијансе захтевних арија и дуета. Алексеј Кошељов, певач пријатног баритона, усаглашеног у свим регистрима, одличне дикције, изванредно је прилагодио оперске драмске елементе концертном извођењу.

Два Шопенова ноктурна требало је да буду својеврстан предах ове вокалне вечери, али су у сугестивној интерпретацији Константина Богиноа прерасли у узбудљив доживљај. Богино свира Шопена, обраћајући изузетну пажњу, колико мелодији дугог даха и разноликих валера, толико и пратећим линијама; у том односу он гради веома личну, оригиналну садржајну и емотивну интерпретацију.

Било је то вече пријатног и топлог музицирања, осмишљен омаж Марини Стефановић, коју памтимо као паметну, вредну, стрпљиву, толерантну и, како је једном приликом рекла Миомира Витас, „пуну љубави према људима”. Дует Валерија Гаврилина, који је изведен на бис, управо је то нагласио својим насловом – „Љубав остаје”.