Ментални поремећаји и трауме претварају децу у убице

Криминолошки феномен масовних убистава од краја 20. века је све присутнији међу малолетницима који су најтежи злочин починили у школама – на местима која би требало да су база сигурности, образовања и другарства. Глобално постоје стотине забележених школских напада са смртним исходом кроз историју, а највећи број регистрован је у Сједињеним Америчким Државама. Ипак, оваквих трагичних сценарија било је и у Европи и Азији, а ни Балкан није поштеђен.

Амерички психолог Питер Лангман деценијама се бави овим феноменом. Кроз опсежно истраживање успео је да формира групе малолетника који су, у зависности од девијације, спремни да почине овакав злочин.

У књизи „Зашто деца убијају”, Лангман је покушао да одговори на питања шта је школски масакр, зашто га неко почини, који типови школских убица постоје, као и шта покреће децу ка екстремном насиљу. У поменутом штиву, које је у нашој земљи издао „Психополис”, у Новом Саду 2024. године, уз превод Корнелије Одри, Лангман наводи да је школски масакр чин када ученици или бивши ученици нападну сопствену школу. Када је реч о жртвама, психолог је објаснио да су то ученици против којих је починилац имао нешто и/или зато што представљају неки симбол те установе (директор, школски психолог, разредни старешина), а нису ретки примери где убица бира жртве насумично.

Од почетка октобра 1997. године до краја маја 1998. године на територији Сједињених Држава догодило се шест масовних убистава у основним и средњим школама, у којима је смртно страдао 61 ученик.

Лангман каже да се многа објашњења нуде на питање зашто долази до пуцњаве у школама. Нека су заснована на истраживањима, а нека се темеље на основу новинарских извештаја након трагедија. Сматра да се уобичајена објашњења фокусирају на проблематику попут насилних видео-игара и филмова, одбацивање од стране вршњака, депресија и помисли на самоубиство, лака доступност оружја, нежељени ефекти психијатријских лекова, утицај претходног вршњачког насиља, као и последице тога што је особа усамљена, не учествује у школским активностима и није адекватно социјализована.

„Када се говори о проблему екстремног насиља код деце и младих требало би да имамо у виду да то није резултат једног узрока, него сложен резултат различитих фактора као што су психолошки, биолошки, социолошки…”, рекла је за наш лист проф. др Јована Шкорић из Одсека за социјални рад.

Према њеним речима, савремени научни приступи одбацују поједностављена објашњења, попут утицаја видео-игара или популарне културе, и указују на то да се насилно понашање развија кроз дужи временски период, у специфичним околностима и уз присуство више ризичних елемената.

„Један део оваквих случајева јесте повезан са менталним поремећајима где појединац губи контакт са реалношћу и може деловати под утицајем различитих стања. С друге стране, различита трауматична искуства (као што су хронична изложеност злостављању, занемаривање, екстремне породичне дисфункционалности и сл.), такође могу да доведу до различитих проблема, или поремећаја у понашању. Опсежна научна истраживања показала су да у великом броју ових случајева заједнички следећи чиниоци су дубок и хроничан осећај неправде, перципирани неуспеси, као и доступност оружја”, сматра Шкорићева.

Упозорила је да екстремно насиље код деце и младих готово никада није импулсиван и изненадан чин. Напротив, оно је најчешће завршна тачка процеса који криминолози називају „пут ка насиљу”, а који се може пратити кроз одређене, уочљиве промене у понашању.

„Један од најважнијих и најпоузданијих знакова јесте, такозвано, ’цурење информација’. У великом броју случајева, млади који планирају насиље на неки начин откривају своје намере пре самог догађаја. То може бити директно, кроз претње или објаве на интернету, али и индиректно, кроз необичне изјаве, упозоравање вршњака да избегавају одређени дан или кроз садржаје попут цртежа и текстова са насилном тематиком. Уз то, често долази до наглог пада у свакодневном функционисању. То се може испољити кроз погоршање школског успеха, повлачење из друштва, прекид односа са вршњацима, као и појачане емоционалне реакције попут беса или дубоке туге. Ове промене могу да укажу на озбиљну психолошку кризу. С друге стране, важно је имати на уму да неки део ових показатеља јесте и део фазе развоја у адолесценцији. Управо зато, присуство једног од ових знакова не мора нужно значити да ће до насиља доћи, али комбинација више њих, посебно када се истовремено јављају ’цурење информација’, опсесија насиљем и снажан осећај неправде, то може да представља озбиљан сигнал за узбуну”, објаснила је наша саговорница.

Остаје питање како препознати да ли неко дете има проблематично понашање или тенденције да науди другима.

„Граница између детета са проблематичним понашањем и детета које је спремно да почини екстремно насиље није нејасна нити нагла. Она се постепено развија и може се разумети као прелазак из фазе размишљања о насиљу у фазу његовог планирања и припреме”, казала је Шкорићева.

Истакла је да се код многе деце бес и фрустрација повремено испољавају кроз маштања о насиљу, али та маштања најчешће остају пролазна и служе као начин да се дете носи са емоцијама. Међутим, како каже, граница се прелази у тренутку када такве мисли постану конкретни планови.

„То значи да дете више не само да размишља о насиљу већ почиње да разрађује како би оно изгледало, односно где, када и на који начин би се догодило, па чак и предузима прве кораке ка реализацији. Док дете са проблематичним понашањем, упркос агресији, и даље у одређеној мери препознаје друге као особе, код високоризичног детета долази до губитка емпатије. Други се више не виде као појединци, већ као симболи неправде или извори личне фрустрације, што олакшава оправдавање насиља. На крају, пресудан фактор постаје спој намере и могућности да то особа и спроведе у дело. Насилне мисли саме по себи не воде нужно ка делу, али када се повежу са доступношћу средстава и одсуством подршке околине као што је породица, школа или институције, у том случају ризик значајно расте”, рекла је Шкорићева за наш лист.

После трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар”, када је малолетник убио девет вршњака и радника обезбеђења, читава земља, регион, али и свет извештавали су о трагедији, нагађајући могуће узроке. Од 3. маја 2023. године до данас прича о 13-годишњем починиоцу не престаје да пуни ступце домаћих портала. Велики број људи, до тог злочина, није био упознат са Кривичним закоником, али и чињеницом да ниједна особа, ма шта починила, уколико нема навршених 14 година није кривично одговорна.

Да ли извештавања о оваквим темама доприноси друштву или пак инспирише друге, са сличним девијацијама, да почине исто.

„Истраживања показују да стално, детаљно и сензационалистичко понављање оваквих догађаја може имати негативне последице. У науци се то назива ’ефекат заразе’, што значи да интензивна медијска пажња може повећати ризик да се слични догађаји понове, посебно у кратком периоду након трагедије. Насиље се у том смислу не ’шири’ буквално, али се обрасци понашања могу преносити кроз медије. Посебан проблем настаје када се фокус ставља на починиоца, његово име, живот, мотиви и начин извршења. Такав приступ може, код рањивих младих који се већ осећају одбачено или бесно, деловати као модел понашања”, објаснила је Шкорићева.

„Међутим, то не значи да о оваквим догађајима треба ћутати. Напротив, разговор је важан, али треба да буде одговоран. Уместо фокусирања на починиоца и детаље злочина, много је корисније говорити о последицама, начинима подршке, као и о томе како препознати ране знакове ризика и како реаговати”, закључила је Шкорићева.