Нежна арија у оловном добу

Ниш – У склопу изложбе „HERstory”, отворене 6. марта у Европској кући у Нишу, и промоције истоимене публикације најављено је снимање документарног филма о Февзији Вери Јашаревић, нишкој уметници ромског порекла и првој виолинисткињи у историји Симфонијског оркестра у Нишу.

– Мотив за снимање филма је сама Вера. Њен живот и њена истрајност требало би да буду инспирација свима. О њој сам више сазнао током вишемесечног рада на припреми публикације „HERstory”, посвећене великим женама наше ближе историје које најчешће због друштвених стереотипа нису биле довољно видљиве, препознате и признате, једна од таквих била је и Вера. Могу рећи да сам постао очаран причом о њој и свиме што је она представљала – рекао је Никола Глигоријевић који остварење потписује као редитељ и сценариста.

У снимању филма у својству сарадника учествују и потомци Вере Јашаревић, унук, праунук и праунука. За камеру, тон и фотографију задужен је Матеја Јеремић Зукс, а премијера документарца очекује се средином априла.

Ово иначе није прво дело ове или сличне врсте у Србији у последњих десетак година посвећено Вери Јашаревић, али према речима Глигоријевића, има циљ да више него друга и претходна допринесе промовисању њеног наслеђа.

Нажалост, стицајем околности име Февзије Вере Јашаревић данас већини људи у Србији, чак и у њеном родном Нишу, не значи много. Таленат, рад, бескомпромисна посвећеност равна „Дон Кихоту” и на првом месту њена по свему авангардна појава заслужили су истакнутије место у нашем колективном сећању.

Звали су је – дама са виолином, дама са много шешира, дама са осмехом и вечити осмех Ниша.

Февзија је рођена у Нишу у ромској породици 1922. године. Одрастала је окружена музиком и од раног детињства показивала је изузетан таленат за њу.

У Нишу тог доба било је доста ромских оркестара и музичара који су свирали шаренолик репертоар. Такви су наступали свуда, од улица и вашара до позоришта где су свирали као сценска пратња. Међу њима, готово попут атракције посебно су се издвајале две сестре Јашаревић – млађа Февзија са ретким даром за виолину и за соло певање и нешто старија Рефија која је одлично свирала клавир.

У годинама након Другог светског рата, Февзија, тада већ позната по надимку Вера, мимо очекивања своје средине, усмерила је себе искључиво ка класичној музици и стицању класичног музичког образовања онолико колико су околности дозвољавале. Када је 1960. основан Симфонијски оркестар у Нишу, Вера је постала прва жена и прва виолинисткиња члан сталне поставке оркестра.

Међутим, све до свог пензионисања 1978. често се селила због хонорарних наступа са бројним ансамблима широм Југославије и Европе. Била је прави „номад са виолином” и „номад на штиклама”. Судбину својих сународника из лутајућих плех оркестара доживела је на другачији начин – свирајући Вивалдија и Чајковског.

Филм о њој биће заправо емотивна прича о преживљавању, о кори хлеба, о жени у класичној музици, о Ромкињи у класичној музици и о граду који дотле класичну музику није довољно познавао.

– Вера је симбол људске истрајности и борбе. Премда, она још више симболизује пркос и снагу једне жене, наизглед нежне и крхке која упркос бројним ограничењима живи свој живот онако како она то жели. Филм доживљавам и врло лично као отац девојчице. Њиме желим да дам допринос праведнијем и равноправнијем свету. Не бих волео да се моја кћерка сутра сусретне са било каквим ограничењима и стереотипима – закључио је у разговору за „Политику” аутор филма Никола Глигоријевић.

Поменуто је да су сарадници на снимању филма потомци Вере Јашаревић. Неколико њених породичних наследника данас су успешни музичари. Вероватно најпознатији међу њима је њен унук, Јосип Хартл, бубњар легендарне рок групе „Кербер”.

Февзија Вера Јашаревић, прва виолинисткиња у историји Симфонијског оркестра у Нишу и вечити осмех Ниша, преминула је 2004. године.