Француска увежбава сценарио за смену Макрона

Локални избори у Француској, одржани у два круга, донели су сложену и контрадикторну политичку слику, али и јасно указали на распоред снага уочи председничких избора, који ће означити крај ере Емануела Макрона. Иако је лидер крајње деснице Жордан Бардела резултате своје странке описао као „најзначајнији пробој у историји“, детаљнија анализа показује да је реч о успеху ограниченог домета.

Француски локални избори традиционално представљају прецизан барометар политичког расположења, јер се одвијају у два круга и омогућавају широк спектар савеза између странака. Управо је тај механизам и овога пута био пресудан. У многим срединама формиране су коалиције чији је главни циљ био да спрече победу Националног окупљања.

Резултати су показали значајне промене у појединим срединама. Зелени су изгубили свој дугогодишњи бастион Бегл, који су држали више од три деценије, док су социјалисти изгубили Брест после 37 година власти. Са друге стране, комунистички градоначелник Мартига успео је да одбрани позицију од кандидата крајње деснице.

У Ници је победу однео Ерик Сиоти, некадашњи лидер Републиканаца који се приклонио крајњој десници и подржао Марин Ле Пен, док је Едуар Филип задржао функцију градоначелника Авра, чиме је учврстио позицију могућег центристичког кандидата на председничким изборима.

Један од највећих политичких удараца доживела је макронистичка струја. Рашида Дати, бивша министарка културе, поражена је у трци за градоначелницу Париза од социјалисте Емануела Грегоара, уз подршку већег дела левице. Овим је главни град Француске остао чврсто у рукама социјалиста.

Додатни ударац центру представља пораз Франсоа Бајруа у његовом родном Поу, где је после 12 година изгубио од социјалистичког кандидата Жерома Марбоа. Француски медији овај исход већ тумаче као крај једне дуге политичке каријере.

Иако је Национално окупљање значајно повећало број освојених локалних функција, са 827 на више од 3.000, странка није успела да освоји највеће градове, што остаје њена кључна слабост. Тај образац поновио се у више средина. У Тулону је кандидаткиња крајње деснице Лор Лавалет победила у првом кругу, али је у другом поражена након што су се против ње ујединиле левичарске и макронистичке снаге. Сличан сценарио виђен је и у Ниму, где је победу на крају однео кандидат левице.

Посебно значајна била је и трка у Марсеју, где је актуелни градоначелник Беноа Пајан, уз подршку левице, победио кандидата Националног окупљања Франка Алисија. Ипак, крајња десница је успела да обезбеди одређена упоришта на нивоу градских сектора, што указује на постепено јачање њеног утицаја.

Упркос ограничењима, раст подршке Националном окупљању отвара питање председничких амбиција Жордана Барделе. Према појединим анкетама, он би у првом кругу председничких избора могао да освоји око 35 одсто гласова, далеко испред потенцијалних центристичких кандидата. Међутим, искуство са локалних избора показује да би се у другом кругу против њега могао формирати широк политички фронт, што значајно умањује његове шансе за коначну победу.

Изборни резултати већ су покренули унутрашње сукобе међу странкама. Левица критикује сарадњу са радикалнијим савезницима, док крајња десница оптужује традиционалну десницу за „издају“ због сарадње са центристима. У таквом амбијенту, француска политичка сцена улази у период интензивног преиспитивања стратегија.

Јасно је, међутим, да су локални избори били тек увертира за много важнију битку, председничке изборе, на којима ће Француска одлучити ко ће наследити Макрона и у ком правцу ће се кретати једна од кључних држава Европске уније.