Ћулибрк о медијима као „џелатима“: где је тај принцип био после „Рибникара“ и надстрешнице (видео)

Гостујући на телевизији Н1, уредник недељника Радар Милан Ћулибрк упутио је оштре критике на рачун дела медија због начина извештавања о трагедији на Филозофском факултету у Београду, оценивши да је реч о „лешинарењу“ и недопустивом проглашавању кривца без доказа.

Међутим, његов иступ отворио је и питање доследности таквих ставова у ширем контексту недавних друштвених догађаја.

Ћулибрк је у емисији нагласио да „улога медија није да буде џелат“, критикујући редакције које, како тврди, унапред знају исходе и именују одговорне. Истовремено, употребио је израз „лешинарење“ за начин на који поједини медији прате трагедију.

SRAM TE BRE BILO SEDE KOSE! Šolakovac priča kako se "lešinari" na tragediji na Filozofskom fakultetu a oni organizovali REVOLUCIJU ZBOG RIBNIKARA I NADSTREŠNICE!

N1: "Uloga medija nije da proglašava krivce i da bude dželat“, kaže urednik nedeljnika *Radar* Milan Ćulibrk. A baš… pic.twitter.com/SyYfipv7NJ

— DETEKTOR LAŽI (@LaziDetektor) March 28, 2026

Ипак, управо та квалификација отвара простор за поређење са ранијим извештавањем и медијским кампањама поводом трагедија које су потресле Србију, попут догађаја у Основној школи „Рибникар“ и пада надстрешнице у Новом Саду. У тим случајевима, значајан део медијског и јавног простора био је испуњен снажним политичким интерпретацијама, захтевима за одговорношћу и позивима на масовна окупљања.

Управо у тим ситуацијама део медија, укључујући и оне који данас упозоравају на „лешинарење“, активно учествовао у формирању наратива који су превазилазили оквире информисања и прелазили у отворени активизам. Тада није изостајало ни јавно именовање одговорних, нити снажна медијска мобилизација, која је у појединим фазама попримала и обрисе политичког покрета.

У том светлу, Ћулибркове поруке о неопходности уздржаности и професионалне дистанце добијају двоструко значење. Док с једне стране указују на реалан проблем преурањених закључака у медијима, с друге стране отварају питање селективне примене тих принципа.

Сагледано из те перспективе, расправа о извештавању о трагедији на Филозофском факултету није само питање професионалних стандарда, већ и доследности у њиховој примени, посебно када се исти актери у различитим ситуацијама постављају према истим етичким дилемама на различите начине.

Ћулибрков иступ тако, уместо да затвори тему, додатно је нагласио поделе унутар медијске сцене и отворио питање да ли се критеријуми професионалног новинарства примењују једнако у свим околностима, или зависе од ширег политичког и друштвеног контекста.