Сунце топи санкције

Ових дана преплављени смо глобалним догађајима. Неки чак наговештавају најгоре сценарије. Понављају се слични предзнаци као у оним тренуцима доживљеним током октобарске кризе 1962. или ракетне кризе. Агресија на Иран не само да је изазвала смрт хиљада невиних људи већ и „земљотрес” довољних размера да подигне цену нафте и покрене узбуну у глобалној економији. Без присуства ракета из 1962. године, Кариби, који су, заједно са Латинском Америком, проглашени зоном мира Прогласом из 2014. године, били су потресени и неодговорно дестабилизовани. Разлози су повратак Монроове доктрине („Америка Американцима”) уз обновљену агресивност, што је једна стара концепција која привилегује силу и све могуће мере присиле како би се наметнулe доминација и контрола над народима Јужне Америке, под изговором протеривања руског и кинеског утицаја са континента. Циљ ове стратегије јесте покоравање непослушних и бунтовних земаља – Венецуеле, Кубе и Никарагве – свим могућим методама које су на располагању највећој економској и војној сили на свету.

Куба, виђена као жариште несаломиве побуне, под плаштом „центра изопаченог регионалног комунизма”, била би кључни део ове стратегије, посебно након Пирове победе у Венецуели 3. jануара, која је, у јасном кршењу свих норми међународног права, олакшала отмицу легитимног председника те нације. На наговор Вашингтона, овом акцијом, и на основу тежине економске, трговинске и заједничке размене између две суверене нације, Куба би ушла у неповратан хаос, када би била лишена нафте из Каракаса која је „одржавала њену привреду”. Тако је почело оно што би, према стратегији Вашингтона, био коначни ударац у геноцидном економском, трговинском и финансијском малтретирању које траје 66 година, од када је у априлу 1960. тадашњи заменик америчког државног секретара Лестер Малори означио путању којом се кренуло: „предузети све могуће мере да се ослаби економски живот Кубе, изазову глад, очај, разочарање, незадовољство и испровоцира свргавање владе”.

Пет дана након агресије која је коштала живота десетине Венецуеланаца и 32 Кубанца, председник САД је 8. јануара у интервјуу Хјуу Хјуиту изјавио: „Мислим да се не може учинити више када је реч о Куби, осим да се уђе и све разнесе дођавола.” Затим је Кубу назвао „пропалом и уништеном земљом, без могућности или капацитета за опстанак”, али ипак признавши – „они су велики војници”.

Овај наратив није био довољан, па је Куба у извршном налогу од 29. јануара означена као „необична и изванредна претња националној безбедности Сједињених Држава” и проглашена је блокада нафте, према којој ће се примењивати царине на сваку земљу која се усуди да прода нафту Куби. То је једнако закључавању милиона људи у физичком простору, лишавајући их воде, струје, хране и лекова. Без нафте је готово немогуће производити храну, електричну енергију за болнице, школе, стамбена подручја, осигурати снабдевање горивом за копно, железницу, ваздушни саобраћај... Немилосрдна примена ове нове мере максималног притиска требало би да Кубу одведе у терминалну фазу „старог канцера”, који ниједна од претходних 11 администрација није успела да искорени. Након тога, уследиле су и друге изјаве које указују на близину пада или „преузимања” острва, а таква реторика се готово свакодневно понавља у сваком могућем медијском сценарију.

Ситуација на острву је сложена. Три месеца није стигла ни кап нафте. То није ствар преговора или недостатка финансијских средстава, притисци и уцене против добављача нафте су брутални. Обим ове ситуације је вишедимензионалан због свог утицаја на све линије привреде. Свакодневна борба да се осигура стабилност електроенергетског система је титанска и херојска, као и суочавање становништва са нестанцима струје који трају и дуже од 10 сати. Промена у енергетској матрици није могућа чак ни у наредне две или три године. Иако су обновљиви извори енергије доступни, технологија за њихово искоришћавање и чување је прилично скупа и сложена. Живимо у фази сличној ковиду 19: сценарио ограничења и недостатака у свим видовима националног живота, заједно са изопаченим узнемиравањем са севера. Током пандемије САД су нам ускратиле продају кисеоника, инструмената и лекова неопходних за суочавање са том кризом. Данас нам ускраћују трговину и блокирају продају нафте из трећих земаља, најављујући „пријатељско преузимање”, „ослобађање” изјавама попут оне Трампове: „Могу да са њима радим шта год хоћу.”

Међутим, хипотеза о „колапсу под сопственом тежином”, парализи и пропалој држави није стварна. Да је то случај, не би прошло већ три месеца од онога што су очекивали да ће довести до пада владе. Требало би да се запитају – ако је Куба заиста на корак од пропадања, зашто јој није дозвољено да падне под сопственом тежином, зашто трошити толико финансијских, економских, људских и политичких ресурса да јој се „помогне” да падне? Шта значи извршна наредба од 29. јануара и енергетска блокада наводно срушеног острва?

Суочена са невиђеним узнемиравањем, које крши сва прихваћена правила у међународним односима, трговини, пловидби и финансијским односима, наша држава се поново обнавља; на креативан начин се прилагођава тешким околностима, стратешки реорганизује своје приоритете; оптимизује своје ресурсе; наставља да мења енергетску матрицу. Иако живи од своје националне сирове нафте, са високим садржајем сумпора, што подмирује највише 30 одсто потреба, истовремено истражује нове нафтне бушотине, почела је да добија охрабрујуће резултате коришћењем соларне енергије са уградњом више од 50 соларних паркова који данас производе од 49 до 51 одсто расположиве енергије. Набављају се електрична превозна средства; направили смо соларне пумпе за енергију; приоритет соларних система су болнице, образовни центри, центри за прераду хране, домови за мајке и старије особе, домови за особе са болестима које захтевају употребу сталне електричне енергије; промовишу се модалитети рада на даљину, телемедицине, локалне и породичне медицине, подстиче се употреба природних горива као што су угаљ и огревно дрво (више од 750 пекара у земљи ради уз помоћ ових извора енергије); туристички хотели су концентрисани и оптимизовани како би се осигурао квалитет услуге; процеси су децентрализовани на општине како би се осигурала пажња и решавање проблема и главних брига уз помоћ локалних решења, итд. Једна држава која је доживела колапс не би усред кризе могла да настави да показује високе индексе људског развоја који су напреднији од оних у Сједињеним Државама, као што су мала стопа смртности новорођенчади, очекивани животни век и свеобухватно и бесплатно образовање.

Држава у колапсу не би била у стању да покаже јединство, достојанство и патриотизам који уздижу наше острво, а то је суштински основ за напредовање са оптимизмом, рад и раст у тренутним условима, а ако је потребно и одбрану са истом вољом онога што је најсветије за било који народ: суверенитета, независности и самоопредељења. Са том одлучношћу и одговорношћу спремни смо да разговарамо са било ким о било ком питању, на основу суверене једнакости и узајамног поштовања. Али, ни друштвени систем ни суверенитет никада неће бити предмет преговора.

*Амбасадор Кубе у Србији