Приче са осојне стране

Ових дана умножили су се поводи који изазивају приговоре да домаће телевизије својим програмима, од забавних до серијских, заваравају публику одвлачећи њену пажњу с невеселе свакодневице и градећи лажну паралелну стварност. Једни ће као пример наводити бесловесне квизове у „риалити” маниру, други маратонска ћаскања о „фенси” проводу и велеградским ноћним атракцијама, трећи наивне мелодраме и сеоске идиле у наставцима, четврти разбибригу разним преварантским лутријама и приглупим такмичењима...

Иако им стварање ведрине, па и нешто шарених лажа, иде у опис редовне делатности, по самој природи медијског устројства, овдашње ТВ станице, гледано у целини, не остају дужне за неулепшану слику живота. У том послу једне првенствено води трагање за ударним, „адреналинским” ситуацијама и призорима, друге наглашена критичност према догађајима, па и просуђивање као пресуђивање, треће настојање да се прикупи и у јавност проследи што више чињеница, четврте намера да се зађе иза појавности, до узрочно-последичних повезаности у актуелним збивањима.

У тим правцима пошло је и неколико нових циклуса.

У понуди Радио-телевизије Србије то је документарна серија „Досије о...” Оливере Панчић. Досадашњи ангажман ове ауторке показао је њену заинтересованост за осетљиве социјалне теме, за скрајнуте и запостављене друштвене групе, за судбине слабих и рањивих, првенствено деце. Садашњи циклус бави се, збирно речено, друштвеним девијацијама, појавама као што су наркоманија, децеубиство, силовање. Примењени поступак иде од посебног ка општем: криминалне радње персонализују се преко интимних исповести актера, а потом коментарима уопштавају и проблематизују као зло на које друштво још нема довољно ефикасне одговоре.

Сусрети с насилницима и са жртвама, као изворно сведочење о делима, мислима, осећањима, највреднији су део „Досијеа”. Кад јој се посрећило да јој одабрани јунак буде „рођени приповедач”, као у случају Вучка Манојловића, осуђеног за убиство, ауторка је била лишена потребе да саговорника превише запиткује и нападно подстиче – што је увек добро јер чува и појачава спонтаност документарног записа. О начину ауторског интервенисања током разговора, као и о ставовима „спољних сарадника” позваних да уопште случај, могло би се полемисати. Али је општи учинак ове полусатне, брижљиво сакупљене прегледно сложене „документације” несумњиво делотоворан. Покреће на размишљање гледаоца двоструко: као појединца суоченог са сопственим искуствима, искушењима, страховима од насиља и зла – и као грађанина који с правом очекује од државе да се насиљу и злу снажније супротстави.

Штета је што је РТС петком увече документарни циклус „Досије о..” на Другом програму преклопио с драмском серијом „Горки плодови” на Првом. Поједини слични мотиви у обе ове „приче са осојне стране” можда би се узајамно појачавали по уверљивости, значењу и значају кад би се на екрану појављивали одвојено, у различитим терминима, а сваки у свом жанру.