Држава снажан ослонац утамниченим Србима

Косовска Митровица – Један од најподмуклијих видова застрашивања Срба и етнички мотивисаних обрачуна са нашим народом, којим се Приштина користи и након што је режим Албина Куртија морао да одустане од првобитног начина примене „закона о странцима” и административног прогона од 15. марта, јесу арбитрарна хапшења и наставак спорних судских процеса и пресуда. Због свега тога ће, на иницијативу председника Србије Александра Вучића, свим особама против којих се воде кривични поступци за наводно почињене злочине током оружаних сукоба 1998. и 1999. године на Косову и Метохији, као и у другим случајевима који се сматрају политички мотивисаним, а налазе се у затворима и судским притворима привремених институција Приштине, бити додељена једнократна новчана помоћ у износу од 300.000 динара.

Исплата ће, најављено је, бити реализована у најкраћем року, а ово је друга година заредом како ће бити додељена, уз план да ово постане редовна активност, сваке године. Колико је такав корак оправдан и неопходан, потврђује управо чињеница кроз какве судске поступке, засноване искључиво на националној основи, пролазе људи за које моноетнички, албански судови одлуче да их треба гонити. Упркос томе што ни адвокати који бране утамничене немају тачан број особа које су у казаматима под контролом Приштине. Према незваничним подацима, око стотину Срба је иза решетака, од којих највише због наводно тешких кривичних дела.

Специјално тужилаштво приштинских институција их терети за наводни ратни злочин против цивилног становништва почињен током 1998. и 1999. године, а основни суд, у одељењу за тешка кривична дела, по мишљењу упућених правника, реже казне како би се додворио албанском јавном мњењу, али и под утицајем прикупљања дневнополитичких поена. Ни жалбе тзв. косовском апелационом суду не доносе бољитак за утамничене, јер се углавном драстичне казне од десет па навише година или смање за годину или две, или се потврде. Или се пак суђење поново враћа на почетак, где исте судије у основном суду одређују висину казне по нахођењу. Ни у врховном суду нема правде за утамничене, а ретко који случај стигне до приштинског уставног суда.

Баш због свега овога једнократна помоћ државе Србије значиће много, не само затвореним Србима, од којих је већина у затвору високог ризика у селу Грдовац код Подујева, већ и породицама, будући да многе, док су њихови најближи иза решетака, једва састављају крај с крајем. Ако се зна да је у Грдовцу и највише Срба који су као интерно расељена лица, до тренутка хапшења приликом уласка на Космет, живели у централној Србији, онда је рачуница више него јасна. Треба издвојити за пут, нешто од одеће однети у затвор, платити лекове које затворски чувари искључиво примају са „косовском” акцизном маркицом...

Овакав вид новчане помоћи представља и јединствену симболичну поруку притвореницима – онима који су већ осуђени, онима против којих се води судски поступак, или онима чији је поступак у истражној фази, јер знају да држава Србија мисли на њих и да је спремна да помогне на сваки начин који јој је доступан. Познато је и да сву правну помоћ, односно адвокате који заступају утамничене плаћа опет држава Србија. Невоља је јер многи од Срба нису били у државној служби, па им самим тим никаква примања нису доступна. Како за њих, тако и за њихове породице.

Оно што је евидентно у случајевима који се односе на кривично дело – ратни злочин против цивилног становништва, јесте да су и ухапшени они Срби који су долазили да траже повраћај имовине, који су важили за домаћине не само у свом месту него и на целом Косову и Метохији. Као и они који су се вратили на прадедовска огњишта, али и они који су важили за утицајније међу српским народом у свом родном крају. Поједини Албанци су се сетили да после 20 и више година упере прст у свог комшију Србина.

На наше питање има ли правде за Србе, адвокат Јелена Кривокапић за „Политику” каже да „после много искуства у правосуђу и тужилаштву и много година проведених у адвокатури, браниоци у кривичним предметима пред косовским судовима, суочени су са стварима које не познаје правна теорија”. „Суочени смо са нечим што је потпуно супротно законима и међународним актима и стандардима. Претпостављате да се ради о учесталим случајевима хапшења припадника српског народа због наводно основане сумње да су учинили најтежа кривична дела, односно ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву. Тренутно се већина њих налазе у затвору високе сигурности у Подујеву као осумњичени, као окривљени и као осуђеници”, каже Кривокапићева.

Зато је једно од кључних питања и „шта је карактеристика косовског правосуђа у овом тренутку”, а наша саговорница истиче да је „карактеристично да се после 25 или 26 година од догађаја на територији Косова и Метохије, тек сада подносе кривичне пријаве против припадника српског народа за наводни ратни злочин”. „За тих 25 или 26 година, ти сада осумњичени или окривљени Срби живели су без икаквих проблема у својим кућама, у истим селима и местима где су и тада живели поред својих комшија Албанаца, где су се и међусобно помагали, дружили. Одједном се неко после толико година наводно сетио да је тај до сада добар комшија учествовао у групама које су чиниле злочине према цивилном становништву”, каже адвокатица.

Додаје и да „као људи из струке, ми браниоци окривљених смо у ситуацији да се правом боримо против политике, против узурпатора српске имовине, који подношењем кривичне пријаве против правог власника омогућавају себи да у парничном поступку постану и књижни власници узурпиране имовине”. „Они постану књижни власници путем одржаја, односно коришћења туђег земљишта 20 година и дуже, наводно као савесни држаоци земљишта”, наводи Кривокапићева, која је била један од правних заступника Слађана Трајковића из Косовске Митровице, осуђеног за наводни ратни злочин против цивилног становништва.

Иначе, Јелена Кривокапић сада је у предмету једног од петорице Срба из Сувог Грла који су брутално ухапшени 1. марта ове године, а четворица су данас у затвору високог ризика у Подујеву. На наше питање да ли све то значи да Србин чије је имање бесправно коришћено од стране Албанца, после 20 година успе да наводно уз адвоката и на суду „докаже” да је имање, односно бесправно коришћена земља његова, потврдно одговара. Такође, потврђује да је упозната са случајевима да се Албанац после две деценије на суду позива да „су му папири о власништву изгорели, а земљу је купио од деде или оца садашњег српског власника”.

Међу најновијим примерима хапшења Србина који је дошао да на суду у Приштини потврди да му је имовина узурпирана јесте и случај Зорана Станковића, интерно расељеног лица, родом из села Матичане код Приштине, кога је тзв. косовска полиција пресрела 23. марта на административном прелазу Мердаре. Оно што је иначе карактеристично за приштинско правосуђе јесте да је на дан хапшења Станковића против њега покренута истрага. На терет му је стављен наводни ратни злочин против цивилног становништва, а одмах по одређивању судског притвора је одведен у казамат у Подујеву. Пријаву против њега је поднео Албанац који је неовлашћени корисник његове имовине.

Адвокатица Кривокапић није у овом предмету, али наглашава да је карактеристично да суд по аутоматизму прихвата захтев тужиоца за одређивање притвора лицу које има српско држављанство, уз оправдање да постоји бојазан од бекства. Односно да уколико лице буде пуштено да се брани са слободе или му буде одређен кућни притвор, може да побегне у централну Србију, па ће бити недоступан косовским властима.

„Ми, браниоци стално истичемо да се у косовском уставу двојно држављанство приказује као привилегија, а да је у случају Срба који су осумњичени или окривљени за неко кривично дело то отежавајућа околност због које се одређује притвор. Чак смо наводили и то да не знамо за пример да је Албанац са Косова који има и косовско и албанско држављанство задржан у притвору из овог разлога. Међутим, и после жалби, образложење нижих судова прихвата и апелациони суд који понавља ово што је речено у првостепеним одлукама. Нагласила бих и то, да је карактеристично да суд по аутоматизму, уколико је подигнута оптужница, обавезно доноси осуђујућу пресуду и изриче вишегодишње казне затвора”, наводи Кривокапићева.

Да су Срби проглашени кривим, иако на својим прадедовским огњиштима живе вековима, потврђује и случај петорице житеља Сувог Грла. Они су, по речима Кривокапићеве, „са суседима живели и у време ратних дешавања”, породични су људи са четворо и више деце. И њих после толико година комшије Албанци оптужују за наводни ратни злочин. „Ми адвокати смо сасвим случајно из албанских новина у Приштини сазнали да петорица Срба нису криви за дела за која их сумњиче. У тим новинама, где је вест убрзо повучена, стоји ’да се зна ко је то урадио’”, наводи Кривокапићева, додајући да је после бруталног хапшења Небојше Томашевића, Синише Томашевића, Предрага Томашевића, Горана Томашевића и Ратка Краговића, Албанац, који је годинама у закуп узимао земљу од једног од Томашевића, рекао да је „више неће узимати у закуп”.

Судијама основног суда одељења за тешка кривична дела криви су и Зоран Костић, угледни привредник из Прилужја који је пре пар дана осуђен на 15 година за наводни ратни злочин, али и Драган Миловић, расељено лице из Приштине који је осуђен на седам година затвора. Првостепену пресуду су адвокати оценили као катастрофалну, уз најаву жалбе. Костић је 2023. године на превару ухапшен у свом дворишту, пошто су га радници косовске електропривреде позвали да наводно са њима погледа струјомер који је на зиду. Слободе су га лишиле јаке снаге специјалних јединица полиције. У истом дану ухапшен је и Миловић, а са њима и Илија Елезовић, у Косовској Митровици. После пар месеци проведених у Подујеву, тешко болестан, Елезовић је пуштен да се брани из кућног притвора, али је убрзо преминуо.

У казамату у Подујеву је и Срђан Лазовић, жандарм са послом у Краљеву, који је сваког дана путовао из родног Лепосавића пре него што га је приштински суд осудио на 12 и по година због наводног ратног злочина. Иако су сви докази потврђивали да на слици коју је предочио суд није Лазовић, а браниоци Лазовића ангажовали иностране експерте који су потврдили да он није та особа, то суд није уважио. Оптужен је за наводни ратни злочин на територији општине Ђаковица, иако се утврдило да он у то време није био тамо.

Иза решетака су и Душко Арсић из Матичана, који је и у првостепеном и другостепеном поступку осуђен на 13 година, а дошао је да поврати своју имовину, Драгиша Миленковић из Кишнице, којем је казна са седам смањена на пет и по година, Милош Плесковић из Призрена, а њему је казна са 15 смањена на десет година. Живојин Нешић из Косовске Митровице јуна 2025. године осуђен је на 15 година, а онда му је након жалбе казна преиначена на 13 година затвора.

У подујевском затвору је и Синиша Спасић, радник ЕПС-а који је ухапшен прошле године на Мердару. Већ три године правду пред једнонационалним албанским судским већем чекају Момир Пантић, некадашњи начелник полицијске станице у Истоку, интерно расељено лице који је више од 20 година долазио у Исток тражећи да му се врати узурпирана имовина. Ухапшен је на Мердару, а само дан касније, 5. августа, у родном селу Љубожда код Истока то се десило и Жарку Зарићу. Он је лишаван слободе и 2020. године, али се испоставило да није крив, што очито није било довољно Приштини да га поново не само хапси већ и три године држи у затвору. Правду чекају још четворица Срба из Косовског Поморавља.

У затвору су и тројица Срба осумњичена за догађаје у Бањској у септембру 2023. године. Душан Максимовић, Владимир Толић и Благоје Спасојевић су две и по године у Грдовцу, док се на списку специјалног тужилаштва у Приштини за овај случај у општини Звечан, када су погинула тројица Срба и један Албанац, налази још 45 Срба са севера Косова и Метохије. Како ће тас на једнонационалној судској ваги пресудити, питају се и Бобан Тонић, некадашњи чувар затвора у Приштини и Липљану, као и Надица Чепкеновић, бивша чуварка затвора, који су ухапшени 2025. године.

По бруталности и циљу да застраши Србе остаће упамћено насилно хапшење Милуна Миленковића Лунета, спортског радника из Косовске Митровице, чија је крв после прекомерне употребе силе специјалаца данима била на улицама северног дела града, а који је осуђен на пет година затвора. Тешко је препричати и случај Душана Обреновића из Косовске Митровице, који је, по сопственом признању, „брутално претучен јер је примио православну веру”, а који је после скоро осам месеци успео да се домогне слободе. И његова крв је данима била на улицама Звечана, након што је фактички отет и крвнички тучен од стране специјалне јединице Росу, маја 2023. године у поподневним сатима.

Оптужнице без описа кривичних радњи и објашњења о сведоцима

Јелена Кривокапић наглашава да оптужнице приштинског суда „имају толико мана, толико су лоше срочене, да немају описа радњи које су се десиле и у којима су наводно учествовали Срби”. „Углавном се наводе имена сведока у збиру, а ретко се указује на то о чему би они требало да сведоче”, наводи Кривокапићева. Наводи пример Слађана Трајковића, некадашњег интегрисаног припадника косовске полиције, интерно расељеног лица из Вучитрна који је са породицом живео у Бошњачкој махали у Косовској Митровици. По речима Кривокапићеве, специјално тужилаштво у Приштини је теретило Трајковића по четири тачке оптужнице за ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву.

„Иако смо ми као браниоци успели да докажемо да три тачке оптужнице не могу да опстану, Слађан Трајковић је осуђен само по једној тачки и то ’малтретирање цивилног становништва’. Не каже се чак ни на који начин је малтретирао цивилно становништво и то на једном месту, на гробљу у Вучитрну. У оптужници се терети за још три места, што смо побили, јер тамо није био. Али за то једно, које Трајковић није оспоравао, где је чак он и помогао да се његове комшије избаве, добио је десет година затвора, што је нечувено. Није утврђено шта се подразумева под ’малтретирање’. То је широк појам! Да ли је малтретирање шамар, да ли када те опсује... Сведоци су мењали исказе где су једном наводили да их је једном ударао столицом, једном штапом, једном пендреком, а сваки пут је по њиховом сведочењу био различито обучен на истом догађају”, каже адвокатица Кривокапић, наглашавајући да је много некредибилних сведока у свим процесима.