За нове генерације лаптоп постаје важнији од лопте

Предраг Вранеш*

Деца то осећају. И први пут у модерној историји спорт има озбиљног конкурента за пажњу младих. Фудбал, кошарка и тенис били су места где се стварала слава, где су се мерили снови, где су родитељи улагали време, новац и амбиције. Спорт је био глобални језик и моћан генератор друштвеног престижа. А онда се појавила вештачка интелигенција.

У једном недавно објављеном и веома виралном есеју „Нешто велико се дешава”, са преко 80 милиона прегледа, предузетник и извршни директор компаније из области вештачке интелигенције Мет Шумер упозорава да се технолошка револуција већ догодила, али да је већина људи још не разуме. Посебно је значајна његова порука да би требало изнова размислити шта саветујемо младима – да ли их припремамо за стабилне каријере или за свет који се брзо мења.

Овај помак није само економски. Он је културни. Млади данас расту у свету у којем је вештачка интелигенција присутна у свему – од школе до забаве, од друштвених мрежа до видео-игара. За многе од њих лаптоп постаје важнији од лопте. А за родитеље области СТЕМ (наука, технологија, инжењерство и математика) често делују као сигурнији пут, него Спортска академија.

Спорт се тако суочава с питањем, које никада раније није морао да постави: како остати привлачан генерацији, која је одрасла у дигиталном универзуму?

На срећу, могући мањак интересовања, изазван разликама у зарадама и популарности, може се делимично компензовати управо применом вештачке интелигенције у тренажном и такмичарском процесу. Уз помоћ технологије могуће је постићи више с мање уложеног времена и енергије.

Спорт већ пролази кроз стратешку трансформацију. Успон „дигиталног спортисте” – виртуелног близанца, који одражава покрете, снагу, потенцијале и рањивости стварног играча – претворио је тренинг у науку засновану на подацима. Тренери могу да симулирају оптерећења тренинга, тестирају тактичке одлуке и предвиђају ризик од повреда с прецизношћу, која би донедавно звучала као научна фантастика.

Спортиста све више постаје живи скуп података, а тим све више личи на примењену истраживачку лабораторију. Ловци на таленте, односно скаути, процењиваће младе спортисте не само по ономе што јесу данас, већ и по ономе што симулације и модели предвиђају да би могли постати.

Конкурентска предност постепено се помера од традиције и инстинкта ка аналитици и експериментисању.

Ипак, ако се овај технолошки тренд настави, појављује се и један нови, за спорт можда најопаснији тренутак – онај у којем се хуманоидни роботи и људи такмиче за пажњу јавности.

Да ово више није само футуристичка спекулација показује и догађај из августа прошле године: у Пекингу су одржане Светске игре хуманоидних робота, својеврсна „роботска олимпијада”, на којој је више од 500 робота из 16 земаља учествовало у дисциплинама као што су фудбал, кик-бокс, трчање и гимнастика – уз призоре који су истовремено деловали импресивно и помало надреално. Питање за које многи и даље сматрају да је далеко од реалности делује све ближе: шта ће се десити ако роботи постану бољи спортисти од нас?

Да ли је вероватно да ће човек у блиској будућности надмашити достигнућа тениских великана, као што су Новак Ђоковић или Роџер Федерер и Рафаел Надал? Тешко. Да ли ће то пре успети роботи? Врло могуће.

У наредних пет до десет година хуманоидни роботи могли би надмашити људе у појединим контролисаним спортским окружењима. Они вероватно неће заменити људе спортисте у традиционалним такмичењима, али би могли створити паралелну арену у којој се нације такмиче кроз инжењеринг, а не кроз биологију и физиологију.

Да ли би навијачи гледали утакмицу између америчких и кинеских тимова робота? Вероватно би. Али да ли би у томе заиста уживали? То је много мање извесно.

Спорт није само питање перформанси. Он је прича о рањивости, емоцијама и могућности неуспеха. Робот не може да поклекне под притиском нити да се искупи после грешке. Не може да осети страх или храброст. Драма, која спорт чини смисленим неодвојива је од људске несавршености.

Шумер и овде иде корак даље, доводећи у питање уверење да вештачка интелигенција не може да замени људску процену, креативност, стратешко размишљање и емпатију: „Нисам сигуран да више верујем у то.” Ако је то тачно, онда се питање не односи само на индустрију технологије, већ и на спорт – управо тамо где смо до јуче веровали да је људска несавршеност његова суштина.

Ова тензија доводи до дилеме о којој је недавно писао и у „Волстрит џорналу”: ко ће освајати будућа универзитетска првенства у америчком фудбалу – универзитети с најбољим спортистима или они с најбољим алгоритмима?

То више није шала.

Како вештачка интелигенција постаје све дубље интегрисана у тренинг, регрутовање и стратегију, линија између атлетске изврсности и технолошке предности све више ће се брисати. Спортисти и тимови, који овладају овом интеграцијом могли би доминирати, баш као што компаније, које овладају вештачком интелигенцијом доминирају у својим индустријама.

Улози за друштво много су већи од самог спорта. Спорт је одувек био део националног идентитета, сцена на којој се изражавају и преиспитују културне вредности. Ако вештачка интелигенција постане одлучујући фактор у спортском успеху, земље ће се суочити са избором: инвестирати у дигиталну инфраструктуру, која подржава људски потенцијал или прихватити будућност у којој ће њихове спортисте – попут њихових инжењера – да надмаше нације, које то чине.

Будућност спорта неће бити битка између људи и машина. То ће бити битка између друштава, која разумеју како да их комбинују и оних, која то не умеју.

Победници ће бити они који вештачку интелигенцију не посматрају као претњу традицији, већ као следеће поглавље у причи о људском учинку.

На самом крају вреди се подсетити и изворног значења саме речи „спорт”. Потиче од старофранцуског desport – разонода, задовољство, предах – односно идеја да се човек на тренутак удаљи од озбиљности свакодневног живота. Тек касније је спорт добио значење организованог физичког надметања. У том смислу спорт кроз већи део своје историје није био безгранична трка у физичким перформансама, већ простор игре, радости и утехе.

И управо ту лежи и једна мала противречност овог текста – слична оној с почетка приче.

Свака реченица о будућности, па и ова, остаје само претпоставка.

На то је, на свој начин, указао и  једaн познати амерички тренер који је, на питање новинара какав резултат очекује, одговорио:

„Сва предвиђања су крајње непоуздана – посебно када је у питању будућност.”

Тако некако.

*Стручњак за информационе технологије, бивши репрезентативац у ватерполу