Ернст Бошњак - пионир покретних слика

Сомбор – Са једном ногом благо истуреном, у напето погнутом ставу Ернест Бошњак и даље кроз око камере проницљиво „снима” своје суграђане. У центру Сомбора од 2013. године стоји његова бронзана статуа заједно са камером која му је одредила живот и уписала га у историју не само града већ читавог региона.

Иако је учио за штампара и печаторесца, од Суботице, Сегедина, и Беча, оно што је донео у родно место није био само његов занат већ и задивљеност филмском камером.

Ернест Бошњак рођен је пре 150 година у буњевачкој породици чију грану, како пише на свом сајту хроничар града Милан Степановић, зову „врањеши”. Техничко умеће показао је пантетирајући са сарадницима у Будимпешти почетком 20. века вишебојну штампарску машину са ваљцима. По повратку у Сомбор отвара штампарску и печаторезачку радњу, али оно чиме привлачи пажњу јавности је што је са својим кино пројектором купљеном у Бечу почео да у Градском позоришту приказује журнале и кратке филмове.

Управо поводом годишњице његовог рођења Градски музеј у Сомбору приредио је и изложбу „Тамо где мастило постаје светлост”, а на којој је представљен богат историјски материјал који се чува у збиркама Градског музеја и Историјског архива. Аутори изложбе били су архивиста Анастазија Мако, кустоскиња историчарка Мартина Малбашки, кустоскиња историчарка Мирослава Ћаћић и кустос историчар Никола Гуцуња.

Популарност коју је стекао са приказивањем кратких филмова, Ернест Бошњак претвориће и у нови пословни подухват. Са пословним партнером Карлом Цвиршицем, власником Електричарског предузећа, 1909. године подигао је први стални биоскоп код градског вашаришта. Прва наша биоскопска сала имала је 450 места, пише Степановић.

То је време када покретне слике заокупљају становнике на северу Војводине до којих, захваљујући добрим везама са Бечом и Будимпештом убрзано стижу техничке новине. Александар Лифка већ од 1900. године снима кратке филмове и са својим путујућим биоскопом 1911. године зауставља се у Суботици и ту наставља свој рад. Занимљиво је да оба пионира кинематографије, не пристају само на приказивање филмова које набављају из Будимпеште или других центара, већ са камером излазе на улицу. Осим тога, Ернест Бошњак повезао је своје пословне активности: сам је штампао билтене у којима је најављивао свој филмски репертоар.

Бошњак је снимио неколико играних филмова, а сматра се и зачетником и првим аутором анимираног кратког филма код нас. Тако је Ернест Бошњак снимио филм „У царству Терпсихоре” о игри девојака у парку поред Жупаније, али овај 120-метарски филм није сачуван. Снимао је фолклорне обичаје и игре у Сомбору и околини, а како наводи Степановић најстарији његов сачувани филм је документарни запис из 1912. године са улица Сомбора приликом откривања споменику Ференцу Другом Ракоцију, мађарском националном хероју, када је снимио дефиле кроз град и свечано откривање споменика. У историји кинематографије остаје забележено да је захваљујући покретном постољу први применио технику „швенка” и „тилта”, односно камере која се креће лево-десно и горе-доле.

Ернест Бошњак би се вероватно могао сматрати и зачетником филмске индустрије код нас јер је 1914. године имао идеју да покрене фабрику филмова, али му град Сомбор то није одобрио. Међутим, власти Новог Сада позвале су га да идеју оствари код њих, али са избијањем Првог светског рата ти планови су пропали.

Након рата, Бошњак наставља да снима документарце али и игране филмове, а оснива и прво југословенско филмско предузеће БОЕР – по почетним словима свог имена. Према ономе што су забележили хроничари његовог живота, снимио је филмове „Тобоган за старо и младо” о луна парку, потом драме „Моја драга колевка” који је приказиван и у Бечу, или комедију „Како уловити мужа?” који је исто припремио за стране биоскопе.

Иновативност коју је показивао у снимању играних филмова, коришћењу сценографије и костима, и поред тога што је имао успеха код публике, није пратио и финансијски резултат, те се врло брзо гаси његово филмско предузеће. Пошто у седмој уметности није дошао до зараде, Ернест Бошњак враћа се свом штампарском занату, закупљује штампарију у којој се штампа неколико листова. Повремено је још снимао неколико документарних филмова са великих догађаја у Сомбору.

Након рата, остао је и без штампарије и без печаторезнице коју је држао у најму. Изгубивши своје радионице, у осмој деценији живота остао је без прихода, те је морао да се запосли у молерском предузећу.

Неправду према њему исправила је Југословенска кинотека која га је 1954. године наградила спомен-плакетом за животно дело, откупила његову филмску камеру и преостале филмске траке. Залагањем Кинотеке додељена му је и уметничка пензија. Умро је у родном Сомбору 1963. године.

Његов родни град сада ипак активно чува успомену на пионира кинематографије. Филмски фестивал у Сомбору основан 2018. године посвећен је Ернесту Бошњаку, а награда зове се „Специјални Ернест”. Такође, предузимљиви појединци једно од сомборског занатског пива назвали су управо „Ернест”.