Да ли смо већ у светском рату

Од почетка руско-украјинског рата лебдела је зебња да ли ће бити светског рата и нада да га неће бити. Морам рећи с правом, јер су се супротставила два доминантна војна потенцијала на свету: Русија, са највећим нуклеарним војним капацитетом, и Украјина, уз пуну подршку НАТО-а са САД на челу. Међутим, како је Русија нападом на Украјину ради спречавања даљег ширења НАТО-а и доминације и у њеној интересној сфери, де факто потврдила реалполитичку мултиполарност, карактер овог рата већ је представљао и представља својеврсну глобалну расподелу моћи с елементима глобалног сукоба великих. Промена у САД 2025. године и с њом најава новог приступа глобалним односима на бази реалполитике и мултиполарности довела је до сусрета Путина и Трампа на Аљасци и увела нас у нови приступ који суштински подразумева конкретно деловање великих сила кроз процес препакивања глобалних односа и утврђивања сфера утицаја, који већина с правом квалификује као будући нови светски поредак. Управо то одражава офанзивни наступ глобално доминантних САД, које то желе и да остану, и администрације председника Трампа, а с геостратешким глобалним значењем (глобални царински рат, Панамски канал, Гренланд, повратак на Монроову доктрину, унапређење санкционих политика, „преузимање” Кубе) с конкретизацијом пројекције моћи на примеру Венецуеле и сада рата против Ирана.

Отпор таквом наступу, као израз достигнуте мултиполарности, већ постаје видљив и одражавају га политичке, дипломатске и неке мање видљиве активности еконономско-политичко-војног карактера које спроводе главни конкуренти САД: Русија, Кина, делом Индија, али и регионалне силе, на пример Турска, Бразил, „нуклеарни” Пакистан, Саудијска Арабија, чему се на специфичан начин због стратешког значаја трансатлантског савезништва прикључује и ЕУ, а све скупа у прилог тези о већ текућем глобалном сукобу. Русија већ парира наступу САД кроз постојећу украјинску геополитичку тему и сузбијање НАТО фактора као геополитичког инструмента за доминацију, потенцирањем капацитета и улоге енергентских и других ресурса, те укључењем у подршку Ирану, Куби, у објективно и функционално могућим размерама. Кина, опет, с позиције реално доминирајуће економске моћи с одговарајућим механизмима.

Дакле, кад се посматрају очигледне размере текућег сукоба на геополитичком, геоекономском, идеолошкополитичком плану онда теза о светском рату већ сада има потпору. Геополитичка димензија већ је на сцени кроз текућа освајања позиција и дефинисања сфера утицаја применом голе силе с недвосмислено јасно израженим циљем и интересом за доминацију (Венецуела, Иран, простор Залива), уз најаву нових по истом моделу (Куба, могуће Гренланд). На геоекономском плану, ту је царински рат који САД спроводе без изузетка и нарочито настојање да се обезбеди пуна контрола над енергентима на глобалном нивоу, што омогућава важну стратешку доминацију у сваком погледу. „Преузимање” Венецуеле као највећих резерви нафте, санкциона политика према Русији у домену енергената, контрола Ирана и Залива с енергентским потенцијалима глобалних размера недвосмислене су потврде циљева и намера САД у економској сфери жељене доминације. Идеолошко-политички план је већ отворен оспоравањем доскора начелно доминирајућег либерално-демократског светског поретка заснованог на правилима. У вези с овим индикативно је да је оспоравање добило посебну димензију опредељењем нове администрације САД за „традиционалне вредности”, чиме је корпус аргумената западног блока у одбрани досадашњег знатно ослабљен. Иначе, сама тема демократије и њених основа већ је теоријскополитички веома динамична у интелектуалним круговима широм света с критичким погледима на њене интерпретативне основе и појавне облике.

Истовремено су у знатној мери скрајнуте УН као гарант светског поретка заснованог на Повељи и њеним принципима, затим и међународно право и његових 10 водећих принципа (поштовање суверенитета, немешање, равноправност, владавина међународног права, итд.), осим „по потреби”, од случаја до случаја, у интерпретацији и складу с циљевима поседника и корисника моћи.

Треба додати и да је цео концепт колективне безбедности у преиспитивању, како због нефункционалности ОУН, као кључног глобалног гаранта с одговарајућим механизмима (СБ, глава 7 Повеље, међународне снаге), тако и оних појединачних механизама као што је НАТО, систем гаранција САД и ВБ у Заливу, регионални системи и механизми као што су ОДКБ, ШОС и сл.

Недостаје директна војноконвенционална димензија с нуклеарним потенцијалом како би светски рат могао да буде комплетиран. Средства одвраћања главних великих су у тој мери уверљива, тако да намере да се и у том правцу крене још имају рационална ограничења, али текуће припреме (трка у наоружању, доминација војноиндустријског комплекса, амбициозни ратни циљеви и њихов проблем остваривања, итд.), нажалост, сугеришу закључак да ни ова компонента на краћи и средњи рок није искључена. Већ достигнуте последице рата у Украјини, Ирану и Заливу показују да границе ескалације у више димензија с глобалним последицама тек предстоје.

Дакле, текући сукоби и у одсуству конкретног конвенционалног сукоба великих, ипак имају вишедимензионалне карактеристике глобалног рата у више сфера које производе негативне последице на целину света. У суштинском смислу на сцени је поновно успостављање равнотеже снага у измењеним мултиполарним односима великих сила, као кључног гаранта глобалне безбедности и од тога зависи комплетан одговор на питање из наслова текста. Напросто историја потврђује да нема других формула које би ту безбедност могле да гарантују осим равнотеже снага на реалним основама на текућем нивоу достигнутих моћи главних светских сила и актера.

*Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа