Тренер који је оставио дубок траг у српској и европској кошарци

Један од тренера који су оставили дубок и посебан траг у нашој кошарци, Душко Вујошевић, преминуо је у 68. години после дуге болести. У овом нашем балканском котлу, пуном узаврелих, често и неразумних подела, ово би ваљда требало да буде тренутак када ћемо сви устати и минутом ћутања одати пошту овом кошаркашком поети.

Могли сте да се не слажете с њим, по спортском или било којем другом опредељењу, али никако нисте могли да будете равнодушни према њему. Живео је и понашао се као човек од интегритета, бранећи жустро своје ставове на сваком месту. Кошарка је највише утицала на његов карактер. Кроз њу је, поред осталог, спознао две ствари: да не постоји пречица до успеха и да на највећим висинама дувају најјачи ветрови. Када се попео на сам врх, имао је довољно мудрости да констатује и ово:

-Тешко је у спорту функционисати без бруталности. Не пролазе само лепе приче…

Рођен је у Подгорици, 3. марта 1959. Са пет година доселио се у Београд са породицом. У свет кошарке ушао је као основац, одлазећи на терене Партизана на Калемегдану. У једном интервјуу (датом аутору овог текста) нагласио је да му је један од најтужнијих дана у детињству био онај када су му саопштили да није довољно талентован кошаркаш:

-Док сам одлазио с Калемегдана, рекао сам самом себи: Вратићеш се ти овде једног дана!

Тако је и било.

Тренерску каријеру почео је у пионирима Партизана, 1976, као средњошколац. Скренуо је пажњу старијих колега, прво када им је смело препоручивао играче из средњих школа, а убрзо и вансеријским резултатима с млађим категоријама. Радећи у Партизану, Црвеној звезди и ОКК Београду, био је првак Србије и Југославије и са пионирима и са кадетима и са јуниорима. Ниједан други тренер не може да се похвали таквим резултатима. Први сениорски задатак добио је у ОКК Београду, 1982.

Обележио је две незаборавне епохе црно-белих. Први пут (1987-89), када је са непуних 27 година сео на клупу првог тима (1986/87) и одмах стигао до титуле са Дивцем, Ђорђевићем, Грбовићем, Паспаљем, Обрадовићем, Савовићем… Следеће године пробио се до свог првог од два фајнал-фора Евролиге (треће место у Гану 1988) а затим освојио европски Куп Кораћа и Куп Југославије (оба 1989).

Каријеру је наставио у Пулеви из Гранаде (1989/90), па се вратио у Партизан (1990/91) из ког је отишао у Црвену звезду (1991/92). Шест година провео је у Италији (1992-98), у Бреши, Пистоји и Пезару. Затим је тренирао Раднички (1999-01), Партизан (2001-10, 2012-15), репрезентацију Србије и Црне Горе (2003, шесто место на „Евробаскету” у Шведској), па онда само Црне Горе (2007-10), московски ЦСКА (2010), Лимож (2016/17), национални тим БиХ (2017/18) и Клуж (2019-21).

У овом миленијуму 11 пута је водио Партизан у Евролиги. Поред два пласмана на завршни турнир (1988, 2010) још два пута стизао је до четвртфинала (2008, 2009). Једном је проглашен за тренера године у Евролиги (Трофеј „Александар Гомељски”).

У клупској каријери освојио је 23 трофеја, све са Партизаном: 11 титула националног првака, шест домаћих купова, пет трофеја регионалне АБА лиге и европски Куп Кораћа.

Био је председник ЈСД Партизан од 2011. до 2015.

Остаће упамћен као тренер који је усмерио на прави пут десетине врхунских играча. Са репрезентацијом Југославије био је јуниорски првак Европе (1988) и четврти на свету (1991).

Последњих десетак година дијабетес је озбиљно нарушио његово здравље. Све више је био везан за болницу, а све мање за кошарку. И у таквом стању одлучио је да уђе у политичке воде. Као члан Социјалдемократске странке Бориса Тадића појавио се као носилац листе за Београд у коалиције СДС и Доста је било, на изборима 2023.

Пре непуних годину дана у Белорусији му је урађена трансплантација бубрега. Био је то последњи покушај да му се и продужи и олакша живот.

Памтићемо га и као заљубљеника у уметност и колекционара уметничких дела. У свет сликарства уронио је 1988. године када је на једној изложби у Београду видео слике Воја Станића с којим ће касније постати пријатељ. Ту је затекао магични свет из којег више никада није изашао.